„И у Име Његово уздаће се народи…“

Настављамо наше путовање са светим Оцима кроз 12. главу.

17., 18. и 19. стих:

Да се испуни што је речено преко Исаије пророка који говори: Гле, слуга Мој, којега изабрах, Љубљени Мој, који је по вољи душе Моје: метнућу Дух Свој на Њега, и суд незнабошцима јавиће. Неће се свађати ни викати, нити ће ко чути по трговима гласа Његова.

Свети Јован Златоуст објашњава овде и зашто се наводи пророчанство пророка Исаије. Јудеје тог времена је само мржња могла да онемогући да виде сва она старозаветна пророчанства која су се остваривала у Господу Исусу Христу. Ево Златоустових речи: „Да се ти не би запрепастио слушајући о овоме што се догодило и о њиховој невероватној мржњи, јеванђелиста наводи пророка који је предсказао то. Пророци су са таквим детаљима предсказали све о Христу да нису пропустили ни ово, већ су описали све Његове путеве, чак саму намеру са којом је Исус то радио; да би ти знао да су они све говорили по савету Духа. Ако је људске тајне немогуће знати, онда је тим пре било немогуће схватити Христове циљеве без откривења од Духа… Пророк прославља кротост и неизрециву Христову силу, отвара велика и широка врата незнабошцима, предсказује несреће које ће стићи Јудеје и показује Христову једномисленост са Оцем. Гле, слуга мој, којега изабрах, Љубљени мој, који је по вољи душе моје. Ако је Христа изабрао Бог, онда Он нарушава закон не као противник или непријатеља Законодавца, већ као Онај Ко сагласно са Оцем мисли и поступа. Даље, говорећи о Његовој кротости, Исаија говори: неће се свађати, ни викати. Исус је желео да их исцели болесне; међутим, када су Га одбацили, Он им се ни у тиме није супротставио“.

Јевитимије Зигабен обраћа пажњу и на речи у самом пророчанству и показује да се ту описују две природе Богочовека Исуса Христа. Ево како овај учитељ Цркве пише: „Љубљени Мој, написано је о Божанству Исуса. Који је по вољи душе Моје – о људској природи Исуса Христа. Он је Љубљени као Јединородни Син; Он је по вољи Оца, јер је кроз Исуса Бог Отац пожелео добра, то јест, спасење људи.“

Наредна два стиха:

Трску стучену неће преломити и жижак тињајући неће угасити докле не доведе правду до победе. И у Име Његово уздаће се народи.

Златоуст у овим стиховима показује свемоћ Господа а истовремено и Његову кротост према Јудејима који су Га мрзели. Ево његових речи: „Показујући Исусову силу, а њихову слабост, пророк говори: трску стучену неће преломити. Христу је било лако да их сломи све као трску и то као трску која је већ скоро преломљена. Жижак тињајући неће угасити. Овде пророк показује распаљени гнев Јудеја и Христову силу која је моћна да укроти њихов гнев и врло лако га угаси. И то показује Његову велику кротост. Шта онда? Зар ће тако увек бити? Да ли ће Исус до краја трпети оне који мисле зло и гаје мржњу против Њега? Не! Ово и значе речи: докле не доведе правду до победе. И у име његово уздаће се народи. На сличан начин говори и Павле: Те смо готови казнити сваку непослушност када се испуни ваша послушност (2. Кор. 10:6). Шта значе речи: докле не доведе правду до победе? Када изврши сва Своја дела, онда ће се осветити и то потпуно; Јудеји ће бити подвргнути несрећама, када Исус подигне блистави трофеј – када Његова правда тријумфује над њима и не остави им чак ни најмањи изговор да бестидно противрече. Писмо правду обично назива судом. Међутим, дела божанског промишљања се не ограничавају само кажњавањем неверних; напротив, Господ ће још привући Себи и цео свет, зато је и додао: у име Његово уздаће се народи. Међутим, да би ти знао да је и то сагласно са вољом Оца, пророк је на самом почетку и ово потврдио речима: Љубљени Мој, Који је по вољи душе Моје.

Свети Василије Велики тумачи ове стихове и повезује их са једним важним законом духовног живота. Ми често стремимо перфекционизму, у смислу да ако нешто нисмо у стању да урадимо савршено, онда смо спремни да одустанемо од тога. Рецимо, ако не могу да постим потпуно у складу са типиком Цркве онда нећу ни постити. Или ако немам жеље да се молим, ако ме мрзи, ако сам расејан, нећу ни покушати да се помолим, јер ето, како кружи изрека: „такву молитву Бог не прима“. А ево како о томе пише свети Василије: „Шта значе речи трска стучена и жижак тињајући, и у ком смислу Исус једно неће преломити, а друго неће угасити? Трска стучена по мом мишљењу јесте човек који са неком страшћу испуњава заповест Божију. Таквог човека не треба преломити и одсећи, већ пре лечити, као што је Господ учио, рекавши: Пазите да милостињу своју не чините пред људима да вас они виде: иначе плате немате од Оца својега који је на небесима и као што апостол заповеда, говорећи: Све чините без гунђања и двоумљења (Фил. 2:14), а на другом месту: Ништа не чините из пркоса, нити за празну славу (Фил. 2:3). Жижак тињајући значи када неко испуњава заповест без пламене жеље и савршеног труда, већ са лењошћу и раслабљеношћу; ни њега не треба заустављати, већ пре подстицати подсећањем на суд и обећања Божија“.

Што се нас самих тиче и односа према савршеном испуњавању заповести, свети Пимен Велики је изговорио поуку једном монаху која је записана у Старечнику: „Два човека беху пољоделци који су живели у једном граду; и један од њих, пошто посеје, произведе мало пшенице нечисте од кукоља, а други, пошто беше немаран да посеје, не произведе ништа. А када настаде глад, који ће од њих двојице преживети? Монах одговори: Онај који је произвео мало нечисте пшенице. Старац ће на то: Тако, дакле, посејмо и ми мало, макар и нечисто, да не бисмо умрли од глади“. Дакле, иако видимо да наш труд на испуњавању заповести није чист од утицаја страсти, то није разлог да се одустане од живота у Христу.

Свети Максим Исповедник у овим речима види и идеал нашег односа као хришћана према ближњим: „Ко подражава Господу и односи се према људима са саосећањем, такав не допушта да се човек стучен грехом преломи до краја; ако је нечији разум због врлине обавијен димом сујете, он га не гаси, већ дозвољава да се храни то стремљење док се такав човек потпуно не освести. Мислим да то значе и речи да заједно са добрим семеном расте и коров, то јест, заједно са врлином расту и страсти човекоугађања и сујете. Сејач душа заповеда да се не чупа коров, док врлине не очврсну, тако да онај ко жели да ишчупа ове страсти заједно са њима не ишчупа и стремљење ка врлини“. Ове речи светог Максима треба да имамо на уму, да је напредак у духовном животу постепен, да је потребно време да се врлина учврсти.

Свети Иларије Пиктавијски говори да је у овим речима сакривен још један смисао – о томе да Господ чува духовно раслабљени Израиљ, због тога што види да може да донесе плод ако се покаје: „Трска стучена није сломљена нити је жижак тињајући угашен, то јест, трошна и измучена тела незнабожаца нису сломљена, већ су пре сачувана за спасење. Мали огањ, као онај који се налази у тињајућем жишку није се угасио, то јест, слаби Израиљ није био лишен духа древне благодати, пошто постоји шанса да се достигне пуноћа светлости у време покајања. Али то се дарује у оквиру одлука одређеног времена – докле не доведе правду до победе, то јест, уништивши силу смрти, Исус ће се вратити у Својој слави, судити и незнабошци ће се вером надати у Име Његово.“

Свети Јован Кронштатски пише у свом дневнику следеће: „О божанска кротости Господа мог! О, дивно дуготрпљење! Исус не гаси, не пресеца наш живот када види да у нашој души постоје макар зачеци покајања, када постоји само дим покајања, почетак исправљања, а не и сам огањ ревности по врлини. Трску стучену неће преломити. Иако сам ја и слаб у врлини попут трске која се под налетима ветра савија на све стране, мој кротки и дуготрпељиви Господ ме још увек не прелама, не пресеца, већ дуго трпи и ишчекује да ли ћу се утврдити у врлини. Слава кротости, незлобивости и дуготрпљењу Твоме Господе!“

Пред нама је наредни одломак, од 22. до 24. стиха:

Тада му доведоше бесомучног који бјеше слеп и нем; и исцели га тако да слепи и неми прогледа и проговори. И дивљаше се сав народ говорећи: Није ли ово Син Давидов? А фарисеји чувши то рекоше: Овај другачије не изгони демоне до помоћу Веелзевула, кнеза демонског.

Јован Златоуст овде показује сву величину фарисејске мржње и непријатељства према Господу Исусу. Златоуст показује да су на неки начин они чак превазишли и злобу самог ђавола: „О злобо сатанска! Ђаво је затворио оба улаза кроз које је човек могао да стекне веру – вид и слух. Међутим, Христос отвара и један и други. И дивљаше се сав народ говорећи: Није ли ово Син Давидов? А фарисеји чувши то рекоше: Овај другачије не изгони демоне до помоћу Веелзевула, кнеза демонског. Рекло би, шта је толико важно рекао народ? Међутим, фарисеји ни ово нису могли да издрже. Они се увек муче због доброчинства које је указано ближњем и ништа их тако не жалости као спасење људи. Иако се Исус удаљио и дао њиховом гневу да се умири, међутим, зло се поново распалило чим је указано ново доброчинство и фарисеји су се узнемирили више од ђавола. Он је изашао из тела и побегао, ништа не говорећи; а фарисеји, час покушавају да убију Исуса, час се труде да Га оклеветају; када им није пошло за руком да учине прво, желе да помраче Његову славу“. Свети Иларије Пиктавијски наставља и пише: „Фарисеји су оптуживали апостоле да кидају класје, то јест, да пре времена окупљају људе из целог света; зато што се проповедало да је милост већа од жртве, зато што се човек са сувом руком исцелио у синагоги. И све то нимало не помаже обраћењу Израиља, већ фарисеји имају чак намеру и да убију Исуса. Дакле, након тога је следило да се у образу једног човека оствари спасење незнабожаца, да се човек који је био станиште демона, слеп и нем, припреми да прими Бога и види Бога у Христу, да прослави дела Христова, исповедањем Бога. Народ је био поражен овим делом, али се мржња фарисеја појачала. Јер пошто су толико велика Исусова дела превазилазила људску немоћ, они бестидно одбацују исповедање Бога још већим преступом неверја; нису могли да кажу да је у питању људско дело, међутим, нису желели ни да их признају за Божије и говорили су да сва Исусова власт над демонима потиче од Веелзевула, демонског кнеза“.

Блажени Јероним  у овом догађају види тајанствену најаву нечега што се дешава до дана данашњег у животу Православне Цркве. Ево његових речи: „Над једним и истим човеком се показују три знамења: слепи – види, неми – говори и онај ко је био под демонском влашћу се ослобађа. Тачно је да се то догодило буквално тада; међутим, свакодневно се то испуњава и код обраћања верних. Јер након изгнања демона они на почетку разумеју светлост вере, а затим се већ уста која су ћутала раније, отварају за прослављање Бога.“

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић