„И приступи к њему кушач и рече: Ако си Син Божији…“

Настављамо даље са 3. и 4. стихом, у којима апостол Матеј описује прво искушење од стране ђавола.

И приступи к њему кушач и рече: Ако си Син Божији, реци да камење ово постану хлебови. А он одговори и рече: Писано је: Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих.

Свети Оци ове стихове објашњавају из више перспектива. Свети Јован Златоусти обраћа пажњу на унутрашње стање самог ђавола, који је био у потпуној недоумици када је реч о томе ко је Исус из Назарета. Свети Јован пише: „Након што је већ чуо глас са небеса који је сведочио: Ово је Син Мој љубљени (Мт. 3:17), слушао онолико славно Јованово сведочанство о Исусу, кушач Га изненада види гладног и то га доводи у недоумицу. Сећајући се свега реченог о Исусу ђаво не може да поверује да је у питању само човек; са друге стране, видећи Га да је гладан, он не може да допусти да је у питању Син Божији. Налазећи се у таквој недоумици, ђаво приступа Христу са речима сумње. И као када је некада, приступивши Адаму, измислио нешто што уопште није постојало да би сазнао истину, тако и сада, не схватајући јасно неизрециву тајну Оваплоћења и Онога Ко је пред њим, лукаво плете нове мреже да би на тај начин сазнао оно што је скривено и непознато. Шта ђаво говори? Ако си Син Божији, реци да камење ово постану хљебови. Није рекао: ‘ако си гладан’, већ: ако си Син Божији, имајући намеру да Га обмане похвалама… Погледај лукавство злог духа са чиме почиње борбу, како остаје веран својој покварености: оним чиме је избацио првог човека из раја и подвргнуо га безбројним несрећама, тиме и овде почиње своју обману, то јест, неуздржањем стомака… Христос му је одговорио речима Старог Завета: Не живи човек о самом хлебу. Ове речи значе да Бог може и речју да нахрани гладног. Овим нас Христос учи да, без обзира на глад, ни на било која друга страдања, никада не одступамо од Господа“.

Свети Николај Охридски износи своје виђење овог предлога да се камење претвори у хлебове. Он о томе пише следеће: „Очигледно је још из речи ђавола и то, да он жели да се наруга Богу; као да хоће да каже: ето ти Божје моћи и Божјег човекољубља! Каменита и очајна пустиња на све стране. Нигде хлеба за гладна човека. Бог створио човека и ставио га у бесхлебну пустињу да се глађу мучи и од глади умире. Где је ту моћ, где љубав, где милосрђе Божје? Зато, ето ти, ако си у истини неки Син Божји и ако можеш, претвори ово Божје камење у хлеб, па једи. Ако ли ти ту моћ Бог није дао, онда зашто се држиш Бога? Хајде са мном против Бога!“ Ово допуњава и свети Атанасије Велики када говори следеће: „Након сваке своје речи, он непрестано додаје: ако си Син Божији, то јест, ако је глас који Те је назвао Сином истинит, зашто онда не потврдиш то, учинивши то што ти ја предлажем?“

Свети Оци у Христовом поступку виде јако важне ствари за наш духовни живот. Свети Григорије Двојеслов обраћа пажњу на начин на који би требало да одговарамо на увреде које нам наносе: „Господ искушаван од ђавола одговара заповестима Светог Писма. Онај Који је био она Реч Која је свог кушача могла да баци у бездан, није показао Своју моћ, већ даје само савет из Писма. Он нам тиме показује пример Свог трпљења зато да бисмо када нешто трпимо од безбожних људи више подстицали себе на поуку, него на освету. Погледајте, какво је трпљење Божије, а какво је наше нетрпљење. Ми, када смо увређени или на неки начин повређени, покренути безумљем или се светимо колико можемо или претимо да ћемо се осветити ако то нисмо у стању да урадимо. А са друге стране, Господ је претрпео увреду од ђавола и ничим му није одговорио осим речима кротости. Он трпи онога кога је могао да казни, зато да би се још више узнела Његова слава кроз чињеницу да је Свог непријатеља победио не уништењем, већ трпљењем.“

Свети Јован Златоуст наглашава јако важну ствар: „Пошто је први човек послушавши ђавола прогневио и Бога и преступио закон, Господ ти на сваки начин саветује да не слушаш ђавола чак и онда када оно што он тражи не представља преступање закона. И шта говорим – преступање? Макар ти нешто корисно саветовали демони и онда Господ забрањује да их слушамо. Тако је Господ наредио демонима да ћуте и онда када су објављивали да је Он Син Божији“. Додали бисмо овоме да данас постоји и нездраво интересовање за сведочења поседнутих, неки људи желе да из уста демона чују потврде о скором крају света, о томе да је Православље истинита вера, шта се дешава након смрти – што на ЈуТјубу, што читањем текстова по интернету. Видимо шта говоре Свети Оци о томе, како категорички забрањују било какав контакт и додир са таквим садржајима. Свети Кирил Александријски указује и на то да је ђаво желео да пробуди сујету у Христу јер му је предложио да учини чудо. Знајући то, Христос га није послушао. Из истог разлога Господ није послушао ни фарисеје када су од Њега тражили знак (Мт. 12:38). Свети Кирил нас саветује да и ми имамо такав однос са неверујућим људима и онима који нас искушавају – да не дајемо место сујети чак ни под племенитим предлогом.

5. и 6. стих гласе:

Тада Га ђаво одведе у Свети град и постави га на крило храма. Па му рече: Ако си Син Божији, скочи доле, јер је писано: Анђелима својим заповедиће за тебе, и узеће те на руке, да како не запнеш за камен ногом својом.

Свети Оци нас уче да када чујемо да је Господ био одведен у Јерусалим од стране ђавола, не треба да мислимо да је тобож ђаво имао моћ да води Христа, већ да се дивимо Христовом трпљењу јер је Он трпео чињеницу да Га ђаво води. Из овога следи да је Христос показао трпљење, а не слабост када је пратио ђавола; док је са своје стране ђаво показао своју гордост, а не снагу. И такође, да је Христос дозволио да Га ђаво води, да се ми не бисмо више потчињавали вољи сатане. Иначе треба рећи да је крило храма које се помиње, била заправо висока кула која је подигнута поред храма. Блажени Јероним Стридонски додаје да је сатана постављањем на крило храма желео да искуша Христа сујетом, када већ глађу није успео. Свети Иларије Пиктавијски додаје да је по сведочењу јудејског историчара Јосифа Флавија ова кула била толико висока да би свакога ко би погледао са њеног врха на земљу хватала вртоглавица. Овај светитељ пише и да је сатана знао да су анђели спремни да помогну Сину Божијем да не запне за камен ногом Својом, али је прећутао оно што је било речено о њему самом, то јест, стихове из истог Псалма да ће Господ газити на лава и аспиду и лавића и змаја. Тај део је ђаво прећутао, док је помињао само заштиту од анђела да би на тај начин покушао да потчини себи Господа. Свети Оци изводе веома важан закључак за наш духовни живот и упозорење за оне који се усуђују и почињу самовољно и по свом разуму да тумаче Свето Писмо. Господ Исус је овде показао да се не смеју користити стихови из Библије ван контекста, без узимања у обзир других места у том истом Светом Писму. Овај жалосни пример можемо да видимо рецимо код различитих протестантских заједница, а посебно код Јеховиних сведока. Њихов омиљени аргумент који спремно наводе православнима у разговору на тему иконопоштовања јесте цитат из Јеванђеља по Јовану да Бога нико није видео никад (Јн. 1:18), а не наведу тај стих до краја који гласи: Јединородни Син, Који је у наручју Оца, Он Га објави. Или када говоре да је Христова Црква свуда где су двоје или троје сабрани у Име Његово (Мт. 18:20), а изоставе да помену оно што Господ говори неколико стихова изнад у истој глави, када говори о томе да је Црква много више од двоје или троје сабраних на молитви (Мт. 18:15-17). Ево како говоре Свети Оци о овом феномену коришћења текста Библије ван контекста, у складу са лажним учењем. Преподобни Јефрем Сирин пише: „Оно што му је било потребно је узео из Писма, а што му је противречило то је изоставио. Тако и јеретици из Писма узимају оно што им је неопходно за сопствено саблажњавајуће учење и испуштају оно што противречи њиховој заблуди да би се на тај начин јасно показали као ученици свог учитеља.“ Свети Викентије Лерински додаје: „Посебно треба да приметимо и запамтимо учење које се налази на овом месту, имајући у виду овакав пример јеванђелског ауторитета, да када видимо да неки изговарају речи Апостола или Пророка ради оповргавања Православне вере уопште не бисмо сумњали да кроз такве људе говори ђаво… Ако си Син Божији, скочи доле, то јест, ако хоћеш да будеш син Божији и наследиш Царство небеско онда скочи доле, то јест, баци се са врха Цркве, која се поштује као храм Божији, остави њено учење и Предање. Ако неко пита таквог јеретика: чиме ћеш доказати и на ком темељу да сам ја дужан да оставим свеопшту и древну веру васељенске Цркве, он ће истог трена одговорити: јер је писано и одмах ти показати хиљаду сведочанстава, примера, уверавања из Закона, Псалама, Апостола, Пророка, протумачивши их искривљено да би несрећну душу истргнуо из васељенског Ковчега у вртлог јереси.“ Дакле, видимо да је Црква и у древности итекако добро знала за штетну појаву искривљавања смисла библијског текста у односу на заблуде које се проповедају.

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић