Пред нама су 17. и 18. стих:
А они му рекоше: Немамо овде до само пет хлебова и две рибе. А Он рече: Донесите их мени овамо.
Свети Иларије Пиктавијски износи једно духовно тумачење хлебова и рибе којима је Господ нахранио људе. Он пише следеће: „Када су Му ученици посаветовали да пошаље људе у суседна места да купе себи јело, Исус је рекао: Нема потребе да иду, показујући тиме да људи које је Господ исцелио храном учења – учења које се не може купити – немају потребе да се враћају у Јудеју и купују храну. Тада је Господ заповедио апостолима да дају људима да једу. Зар није знао Исус да немају ништа? Зар није знао Онај Ко је могао да чита мисли, да ученици имају малу количину хране? Овде треба да објаснимо преко примера. Још увек апостолима није било дато да примају и деле небески хлеб на трпези вечног живота. Међутим, њихов одговор захтева духовно тумачење. Дакле, они су одговорили да имају само пет хлебова и две рибе, што значи да су до тада зависили од пет хлебова, то јест, пет књига закона и хранили се са две рибе – то јест од проповеди пророка и Јована Крститеља. Јер у делима закона се налазио живот, као што се он налази и у хлебу, док је проповед Јована и пророка силом воде обнављала наду људском животу“.
Свети владика Николај скреће пажњу на то да су хлебови били од јечма и објашњава смисао тога. Исто тако веома занимљиво пише на овом месту о једном важном духовном закону – а то је да Господ чека да човек постане свестан своје немоћи, да искрено моли за помоћ и тек тада Господ чини чудо: Према опису јеванђелиста Јована и то мало хране што је било није било њихово но некога дечка, који се ту задесио. Овде има једно момче, које има пет хлебова јечмених и две рибе; али шта је то на толики свет? То саопштава Господу Андреја, првозвани апостол, који и ако је био најдуже са Христом још није био савршен у вери, чим се пита: шта је то на толики свет? Хлебови беху јечмени, што такође није случајно. Из тога треба да се поучимо, како вели премудри Златоуст, да будемо задовољни са простом храном и да не пробирамо, јер је, вели, ‘сластољубље мати свих болести и страдања’. Донесите ми их овамо, нареди Господ ученицима. Сад је тек ред на Њега. Народ је немоћан да нађе себи хране; апостоли су такође исповедили своју немоћ, да помогну народу. Сада је тек дошло Његово време; сада је ствар зрела за чудо.
Ево 19. стиха:
И заповеди народу да поседају по трави, па узе оних пет хлебова и две рибе, и погледавши на небо благослови, и преломивши даде ученицима, а ученици народу.
Свети Јован Златоуст објашњава узвишено Исусову једнакост са Богом и истовремено и Његово смирење. Свети Јован о овом чуду умножења хлебова пише као чуду равном чудима која су се догађала приликом стварања: „Зашто је Христос погледао на небо и благословио? Требало је да увери људе о Себи, да је послан од Оца и да је раван Оцу. Докази ових истина су на први поглед противречили једни другима. Своју једнакост са Оцем је доказивао тиме што је све чинио са влашћу; људи не би веровали да је Он послан од Оца, да није у свему поступао са великим смирењем, да није све приписивао Оцу и да Га није у сваком делу призивао. … Одавде треба да закључиш да у мање важним делима Исус тако поступа не зато што Му је потребна помоћ, већ зато што одаје част Ономе Који Га је родио. Када је отпуштао грехе, отворио рај и увео разбојника у њега, када је са пуном влашћу укинуо стари закон, васкрсао многе мртве, укротио море, открио тајне срца, отварао очи – а то су дела која су својствена само Богу и ником другом – ни при једном од ових дела ми не видимо Исуса да се моли. А када је намеравао да умножи хлебове што је много мање важно од поменутих поступака, онда гледа на небо као потврду Свог посланства од Оца… Али зашто Исус не ствара хлебове поново? Да би затворио уста Маркиону и Манихеју који не признају Исуса за Творца, да би самим делима поучио да је све видљиво Он створио и да би показао да је Он Тај Који даје плодове и Ко је на почетку рекао: Нека пусти земља из себе траву, биље… Нека врве по води живе душе (1. Мојс. 1:11,20). Чудо које се сада догодило није мање важно од стварања биљака или животиња. Из пет хлебова и две рибе направити толико много – није мање важно него створити плод из земље и из воде гмизавце; ово је значило да Исус има власт над земљом и над морем. До сада је Господ Исус чинио чуда само над болесним људима; а сада показује свеопште добро дело, да народ не би остао само као гледалац онога што се догађало са другим људима, већ да и сам добије дар. … Одавде се учимо још нечему: схватамо умереност ученика у задовољавању неопходних потреба и колико су се они мало бринули о храни. Њих је било дванаесторица и код себе су имали само пет хлебова и две рибе. Толико су мало бринули о телесном, мислили су само на духовно! Па и ово мало хлебова нису кренули да задрже, већ су и њих дали, чим су их замолили. Одавде треба да научимо да макар код себе имали мало, у обавези смо да дамо потребитима. Када им је заповеђено да донесу пет хлебова, они не говоре: ‘шта ћемо ми да једемо? Чиме ћемо утолити своју глад?’, већ се истог трена повинују. … Господ заповеда да седну на траву, учећи тиме народ једноставности у животу; није желео само да нахрани тело, већ и да научи душу. Дакле, Господ је изабрао ово место, дао не више од хлеба и рибе, предложио свима исту храну и никоме није дао више него другоме, да би нас научио смиреномудрености, уздржању и љубави – томе да сви треба да се исто односимо једни према другима и да све сматрамо заједничким. Преломивши даде ученицима, а ученици народу. … Господ је учинио да остане сувишак и то не у целим хлебовима, већ у остацима да би показао да су то управо остаци од хлебова и да би људи који нису присуствовали за време чуда могли да виде да се оно догодило. Зато је Христос допустио да народ осети и глад, да неко не би чудо сматрао маштом. Зато је учинио да остаци напуне дванаест котарица, да би и Јуда имао шта да понесе. Господ је и без хлебова могао да утоли глад, међутим, тада ученици не би познали Његову моћ зато што се то већ догодило за време пророка Илије.“.
Свети Николај указује на још један скривени смисао у овом Христовом поступку и пише: „Даде хвалу Оцу Свом Небеском, и благослови хлеб као дар Божји. И ми тако треба при сваком оброку, ма како он скроман био, да одајемо Богу благодарност и хвалу за исти и да благосиљамо дар Његов. Треће, да би Он, као Бог, при умножавању хлеба, које је сасвим слично новом стварању, изразио тиме јединство моћи Тројице у јединству, која само као таква ствара. Отац, Син и Дух Свети – Тројица једнобитна и неразделна јесте Творац свега што постоји. Сам Господ Исус Својим рукама преломи хлеб. Зашто то? Зашто није наредио ученицима, да они преломе? Зато да покаже Своју добру вољу да угости народ и Своју превелику љубав према људима. И да тиме научи нас, да кад чинимо милостињу и дајемо дарове дајемо с пажњом и љубављу, као и Он што је чинио“.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић је координатор Одсека за парохијску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Рођен је 1. априла 1961. године у Новом Саду. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1981. године.
