„И донесоше Му све болеснике…“

33. и 34. стих:

А они у лађи приступише и поклонише му се говорећи: Ваистину си ти Син Божији. И прешавши дођоше у земљу генисаретску.

Свети Јован Златоуст овде говори о Христовом поступању након исповедања Његовог божанства од стране ученика. Ово је важно апологетско место у Новом Завету, јер се из њега види шта Исус мисли о људском исповедању да је Он Бог. Златоуст говори: „Због тога што је Сам ходао по мору, заповедио другоме да уради то исто и спасио га од опасности, вера у ученицима је веома порасла. Раније је Исус запретио мору, а сада га не утишава, већ на други начин, и то у највишој мери, показује Своју моћ. Зато су апостоли и рекли: Ваистину си Ти Син Божији. И шта? Да ли је Исус забранио да тако кажу? Потпуно супротно, чак је потврдио оно што су рекли тиме што је са великом влашћу и на други начин почео да исцељује оне који су прилазили Исусу“.

Свети Николај Охридски обраћа пажњу на разлику у свести апостола, промени која се догодила у њиховим умовима: „Када је Господ први пут утишао буру на мору и зауставио ветрове, тада су ученици говорили, као и други обични маловерни људи: ко је овај да га слушају и ветрови и море? Но од тада су они видели многе знаке од свога Учитеља, и чули многе поуке, тако да је вера у њима већ била доста ојачала. Сада, при овом новом моћном чуду, они се више не питају: ко је овај? Него клечећи пред њим исповедају: ваистину ти си Син Божји. Ово је први пут да ученици сви исповеде Исуса као Сина Божјег. Наравно, и Јуда је био међу њима. Несумњиво и он је исповедио. … Унутрашњи смисао ових речи: а који бејаху у лађи приступише и поклонише му се и исповедише Га као Сина Божјег јесте врло поучан за сваког хришћанина. Наиме: када се Господ једном усели у нас, све што је у нама треба да Му се поклони и исповеди име Његово: и ум и све мисли наше; и срце са свима осећајима нашим; и душа са свима хтењима и тежњама нашим. Тако ће цело тело наше бити светло и таме у њему неће бити. Но тешко нама, ако једном примимо Христа у себе, па Га потом неким грехом истерамо, или Га се одрекнемо, као Јуда. Последње ће бити горе од првога. Јер кад је Христос оставио Јуду – тада уђе у њега сатана (Јов. 13, 27). Не заборавимо ни за један трен, да се с Богом није шалити, још мање него са огњем живим (Јевр. 12, 29).“ Ова последња мисао која се види не само код светог Николаја, већ и других Отаца веома је значајна, зато што на истински начин показује страхопоштовање које данас само Православна Црква гаји у односу према Богу Творцу.

Свети Игњатије Брјанчанинов алегоријски објашњава ове стихове и у овом догађају види остварење духовног закона у души верног човека: „Када се утиша срдачна бура од призивања Господа и када одступе ветрови који су је покренули – то јест, демонске помисли, тада помисли душе одају поклоњење Сину Божијем; одају поклоњење духом и исповедају Га због стеченог убеђења у Сина Божијег и Бога, у Спаситеља света, због убеђења које су стекли у самој ризници душе.“

Ево и последњих стихова четрнаесте главе:

И познавши га људи из онога места, послаше по свој оној околини, и донесоше му све болеснике. И мољаху га да се само дотакну скута од хаљине његове; и који се дотакоше оздравише.

Свети Јован Златоуст види овде унутрашњу промену која се догодила и код самих људи. Ево његовог тумачења: „Сада приступају Исусу већ са другачијим молбама у односу на раније: не зову Га у дом, не покушавају да их Господ дотакне руком или заповеди речју; напротив, са узвишеном мудрошћу и изобилном вером моле за исцељење. Крвоточива жена је све научила мудрости. Јеванђелиста међутим, желећи да покаже да Господ Исус одавно није био у тој земљи, говори: познавши га људи из онога места, послаше по свој оној околини и донесоше му све болеснике. Међутим, време не само да није уништило веру у народу, већ је увеличало и сачувало у свој снази.“

Блажени Јероним наставља и показује веру и љубав Исусових савременика: „Види колико је велика вера становника генисаретске земље; њима није довољно исцељење само оних људи који су се налазили ту, већ шаљу и у околне градове, одакле се сви стичу ка Лекару“.

Сада почињемо са петнаестом главом Јеванђеља по Матеју. Прва два стиха гласе:

Тада приступише Исусу књижевници и фарисеји од Јерусалима говорећи: Зашто ученици твоји преступају предање старих? Јер не умивају руке своје када хлеб једу.

Свети Јустин Ћелијски објашњава зашто је предање старих уживало толико поштовања у Израиљу у време Господа Исуса. Он пише овако: „По веровању Јевреја, Бог је на Синају дао Мојсију два Закона: један писани, а други усмени; усмени је Закон Мојсије предао Исусу Навину, а овај судијама, судије пророцима, док није записан у Талмуду. Предање се то назвало предањем стараца, то јест, древних мужева, древних предака и Јевреји су га сматрали за обавезно. Књижевници и фарисеји су нарочито строго чували та предања; њихова строгост у томе ишла је дотле да су превиђали оно што је Божије. Но та строгост њихова била је више окренута на друге него на њих саме“.

Свети Јован Златоуст обраћа пажњу на непоправљиву лукавост фарисеја и објашњава са којим циљем су они стално уводили нова правила у живот јудејског народа. Златоуст тумачи на следећи начин: „Тада – када је то? Након што је Исус учинио безбројна знамења, након што је исцелио немоћне који су додиривали крај Његове одеће. Због тога јеванђелиста наглашава и време, да би на тај начин показао крајњу, непобедиву злобу књижевника и фарисеја. … Књижевници и фарисеји су били расејани по свим коленима израиљског народа и подељени на дванаест делова; ипак, они који су живели у главном граду били су много гори од осталих, јер су уживали више поштовања и више су се преузносили. Погледај, како они и својим питањем покушавају да улове Господа. Они не говоре: зашто твоји ученици преступају Мојсејев закон?, већ зашто преступају предање старих? Одавде се види да су свештеници уводили много тога новог, иако је Мојсеј под претњом велике казне и са многим претњама бранио да било шта додају или одузимају од закона… И поред тога, они су уводили нова правила, какво је било и ово, да не треба да се једе неумивеним рукама, да чаше и колтови треба да се перу и да се они сами чисте. Док је јудејски народ већ морао да остави ранија правила, они су му наметали још више, бојећи се да се лише власти и желећи да их се народ још више боји зато што су они сами законодавци. Због тога је и дошло то такве безбожности, да су њихове заповести чували, а да су Божије нарушавали; њихова власт је била толика да се тако нешто више није сматрало ни за преступ. Зато је на њима лежала двострука кривица: и за то што су уводили нова правила и за то што су запостављали Божије одлуке, а борили се за своје. Прелазећи преко правила која су достојна једино смеха – правила о прању котлова и посуда – књижевници истичу оно што је на први поглед заслуживало више пажње, желећи да тако, по мом мишљењу, разгневе Господа. Зато су и помињали старце, да би у случају неуважавања, имали повод да оптуже Господа. Међутим, прво треба размотрити зашто су ученици јели неумивеним рукама? Дакле, зашто су они тако поступали? Они ово нису радили намерно, али су већ презирали сувишно и бринули се само да испуне неопходно. Апостоли нису сматрали умивање или не за закон, већ су поступали и на један и на други начин, у односу на прилике. И да ли су они могли да се брину о томе, када се нису бринули чак ни о самој храни која им је била неопходна?“.

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић