Ово није православна икона већ слика “Jesus wird vom Satan versucht” ( ”Сатана искушава Христа”) чији је аутор немачки сликар Georg Cornicelius (1825–1898). Насликана је 1888. године.
Нажалост није мало оних који купују ову слику и имају је у кући мислећи да је у питању православна икона.
Када су у питању мирјани ово се може објаснити недовољним познавањем учења наше вере. Ово је, опет, или последица тога да се та особа налази на самом почетку духовног пута или, што уопште није реткост, да се православљу учи из неодговарајућих, погрешних, извора.
Свети Игњатије Брјнчанинов у ”Гласу из вечности, писма монасима и мирјанима о спасењу душе”, писмо 203, каже:
‘‘Сав узрок последње ваше недоумице, исто као и свих осталих, јесте дубоко непознавање хришћанства. Немојте мислити да је такво незнање неважан недостатак. Не, његове последице могу бити погубне, нарочито сада када су у друштву у оптицају небројене безвредне књигице са хришћанским насловом, a са учењем сатанским.”
Ако је у време када је свети Игњатије Брјанчанинов ово писао било ”небројено” оваквих књижица који онда прилог да употребимо како бисмо описали количину ”књигица” које су данас у оптицају?
Осим књигица, додатни проблем представља то што данас имамо и небројене текстове на интернету ”са хришћанским насловом, a са учењем сатанским.”
Ако свему овоме додамо и то да је слика уређена тако да личи на икону тиме што је избрисана позадина, која се може видети на оригиналу, на којој се види Сатана са круном коју нуди Христу, и израђена на начин (укључујући материјал и димезије) на који се израђују иконе, онда је јасно да они који је купују нису у заблуди само својом кривицом.
Тиме долазимо до најважнијег питања: како је могуће да се ова ”икона” продаје чак и у црквеним и манастирским продавницама?
Нећемо се, ипак, упуштати у подробнију анализу овог питања, уместо тога изнећемо неке најосновније информације о иконама, разликама између икона и слика, и важности прављења разлике.
Реч икона је грчког порекла (грч: είκών, од глагола εϊκω – личим) и значи образ, изображење или слика.
По Предању Цркве прва икона ниjе начињена руком човека тј. није насликана него jе настала чудом. О томе пише свети владика Николај у ”Охридском Прологу” за 16. август:
”У оно време када Господ наш проповедаше Јеванђеље и исцељиваше сваку болест и сваки недуг на људима, беше у граду Едеси, на обали Еуфрата реке, кнез неки Авгар, сав прокажен губом. Он чу за Христа, Исцелитеља од сваке муке и болести, па посла неког живописца Ананију у Палестину с писмом Христу, у коме Авгар мољаше Господа да дође у Едесу и да га исцели од губе. У случају да Господ не могадне доћи, нареди кнез Ананији да живопише лик Његов и донесе, верујући да ће му тај лик повратити здравље. Господ одговори, да не може доћи, јер се приближаваше време Његовог страдања – узе убрус, убриса Своје лице, и на убрусу уписа се савршено пречисти лик Његов. Тај убрус предаде Господ Ананији с поруком, да ће се кнез од њега исцелити, али не сасвим, због чега ће Он њему доцније послати посланика, који ће збрисати и остатак болести његове. Примивши убрус кнез Авгар га целива, и губа спаде са свега његова тела, но остаде мало од ње на лицу његовом. Доцније апостол Тадеј проповедајући Јеванђеље дође Авгару, исцели га потајно и крсти га. Тада кнез полупа идоле, који стајаху пред капијом града, и над капијом стави онај убрус с ликом Христовим, налепљен на дрво, уоквирен у златан рам и окићен бисером. Још написа кнез испод иконе на капији: „Христе Боже, нико се неће постидети, ко се у Тебе нада“.”
Према Предању прву икону Пресвете Богородице насликао је Свети апостол и јеванђелист Лука. Преподобни Јустин Ћелијски у књизи ”Житија Светих” пише:
”Стари црквени писци казују, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама.”
Осим Господа и Пресвете Богородице на иконама се још изображавају Светитељи, Aнђели коjи су се jавили људима и догађаји из Јеванђеља.
У ”Беседи о правој вери” изговореној на Вазнесењском сабору у манастиру Жичи 1220. године Свети Сава каже:
”Уз то, ми се клањамо и поштујемо и целивамо свечесну икону човечанског оваплоћења Бога Логоса помазаног Божанством и оставшег непромењено, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога Који се јавио у телу и с људима поживео… Клањамо се и част одајемо икони Пресвете Богородице и иконама свечесних Божјих угодника, уздижући очи душе (наше) ка првообразном лику и ум узносећи на оно што је несхватљиво.”
Која је улога икона?
Оне поред богослужбене и молитвене имају и подучавајућу функцију.
Свети Јован Дамаскин у Апологетским словима против опадача светих икона каже, између осталог, да ”оно што је књига за писмене, то је икона за неписмене; и што је за слух реч, то је икона за вид.”
Свети владика Николај у ”Вери Светих, Катихизису Источне Православне Цркве” пише: ”Оно што је записано у Јеванђељу, то је представљено нашим очима и у боји, насликано на зидовима храма, или на дрвету или у облицима неке друге материје. Оно што се читањем приказује нашим ушима то се исто приказује гледањем нашим очима.”
Осим ових иконе имају и посредничку функцију: ”Освећене иконе су канали моћне Божје благодати која лечи, препорађа, просвећује, охрабрује и опомиње. Господ Бог толико љуби своје светитеље и мученике као најближи круг своје породице, да даје чак моћ и њиховим ликовима када се поштују и њиховим именима када се призивају.Како ово можемо доказати? Многоструким искуством Цркве кроз многе генерације, исто као кроз нашу генерацију, а у вези чудотворних дејстава икона.” пише Свети владика Николај у горе поменутом делу.
Неке од најпознатијих чудотворних икона Мајке Божије су: Игуманија Атонска, Богородица Јерусалимска, Богородица Брзопомоћница, Богородица Достојно јест, Свих жалосних радост итд. а код нас: Богородица Пећка, Чајничка Красница, Богородица Тројеручица, Богородица Млекопитатељица, Богородица Одигитрија (Путеводитељица).
Архимандрит Рафаил Карелин у делу ”О подвижничком животу у Цркви” пише: ”Свети Оци су цео процес иконописања сматрали свештенодејством. Раније су ce иконописци припремали за свој посао исто као свештеници за служење Литургије. Иконе су ce сликале у манастирима само у јутарњим часовима пре узимања хране. Пре почетка рада служен je молебан Светитељу на чијем лику je иконописац радио. Затим, за време сликања иконе ce читао Псалтир. Тако je икона стварана у духовној атмосфери. Није чудо што je више чудотворних икона насликано у стара времена: древни иконописци су у себе упили сам дух Православне Цркве.”
О разлици између слике и иконе Леонид Успенски у књизи ”’Теологија иконе” пише: ”Оци Седмога сабора праве јасну разлику између слике (као обичног лика човека) и иконе (као образа који указује на сједињење човека са Богом).Икона се од слике разликује својим садржајем. Тај садржај условљава језик иконе, те њој својствене изражајне облике, који је и издвајају од сваке друге врсте слике. Икона указује на светост. При томе се светост не подразумева, нити се додаје нашом мишљу или уобразиљом, већ је видљива за наше телесне очи… Јер, сам смисао иконе је у томе да показује наследнике непропадљивости, наследнике Царства Божијег, чији су они причесници већ у овоземаљском животу. Икона је образ човека у коме реално пребива благодат Светог Духа која спаљује страсти и која све освећује. Стога се његово тело приказује као суштински другачије од обичног пропадљивог људског тела… Икона Господња нам указује на оно што је било откривено апостолима, на Тавору: ми не сагледавамо само лик Исуса, већ и Његову славу, светлост Божанствене Истине, коју символички језик иконе чини доступном нашем погледу…”
А сада да се за тренутак вратимо на слику која је била повод за овај текст – видимо ли на њој ”Његову славу, светлост Божанствене истине…”,, ”оно што је било откривено апостолима, на Тавору”, видимо ли на њој онога ”који власт има” (Мт. 7,29) ?
Слика носи назив ”Сатана искушава Христа” а на оригиналној слици се види Сатана који Христу пружа круну, што значи да је у питању последње од три кушања: ”Опет га узе ђаво и одведе на гору врло високу, и показа му сва царства овога свијета и славу њихову,И рече му: Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се.” (Мт. 4, 10)
Видимо ли на њој Онога који је без и једног тренутка оклевања и размишљања одговорио: ”Иди од мене, Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи!” (Мт. 7, 8 – 10) ?
Не, јер то није икона и на њој није Богочовек Христос, него слика и на њој је лик човека. И то лик човека у коме не можемо да сагледамо ни оно што се по световним мерилима код једног човека, мушкарца, сматра врлинама: физичку снагу,снагу воље, постојаност, храброст, мудрост… Не, ништа од тога, само слабост и несигурност.
Ово потврђује и тзв. невербална комуникација, или говор тела. Када је у питању особа приказана на овој слици све информације које добијамо на основу телесних знакова (држање, положај руку, поглед итд.) су и појединачно и заједно, као скуп, у супротности са описом кушања Господа из Јеванђеља који говори о неупитном, непоколебљивом, потпуно јасном ставу Христа (иако су сви ови придеви недовољно добри и прецизни да опишу одлучност, чврстоћу и јасноћу става) у односу на кушања којима је био изложен.
Према мишљењу доктора ликовних уметности Кристине Јаблановић, са великом вероватноћом можемо да кажемо да је слика рађена по моделу. То значи да када се неко моли пред овом ”иконом”, не моли се у ствари пред Спаситељем, него пред неким Кригером, Адолфом, Јиргеном, Хансом итд., у зависности од тога како се звао модел. Дакле, пред сликом неког нама непознатог, али опет конкретног, човека.
Ево шта о томе каже Леонид Успенски у цитираном делу:
”Православна Црква никада није дозвољавала цртање икона према сликаревој машти или према живом моделу. То би, наиме, значило свесно и потпуно раскидање са прототипом. Јер, име које је на икони више ие би одговарало приказаној личности: то би била очигледна лаж коју Црква не може да допусти (иако су повреде тог правила, или тачније злоупотребе, нажалост биле честе у последњим вековима). Да би се избегла свака фикција и расцеп између образа и његовог првообраза, иконописци као обрасце користе или древне иконе или оригинале. Стари иконописци су познавали ликове светитеља исто тако добро као и ликове ближњих. Они су их сликали или по сећању, или уз помоћ нацрта и слика. Портрети лица које је постало познато по светости свога живота прављени су одмах после његове смрти, дуго пре званичне канонизације или открића мошти, те су ширени у народу. О њему су се чувале све врсте података, а посебно описи и сведочанстава савременика… Па ипак, као што знамо, преношење једне историјске реалности, ма како верно било, још не чини икону. Пошто дано лице јесте носилац Божанске благодати, икона треба да нам покаже његову светост. У супротном, она не би имала смисла. Кад би икона, приказујући човечији изглед оваплоћеног Слова, показивала само историјску реалност, као што чини фотографија, Црква би Христа видела очима неверујуће гомиле која га је окружавала.”
Оно што је речено за слике важи и за католичке ”иконе”. Архимандрит Рафаил Карелин каже: ”Католичка Црква je, одвојивши ce од традиција Једине Васељенске Цркве изгубила осећај за икону. Код католика ce икона претворила у слику на религијску тему, на којој су приказани исти онакви људи какве видимо на улици… У њиховим сликама човек ce клања самом себи.” (Архимандрит Рафаил Карелин, О подвижничком животу у Цркви)
И коначно, колико су важне ове разлике?
Свето Предање се, као што знамо, не обухвата само писану и усмену реч, и иконе су део Светог Предања.
Већ смо цитирали светог Јована Дамаскина који каже: ”оно што је књига за писмене, то је икона за неписмене; и што је за слух реч, то је икона за вид.”
Имајући ово у виду можемо да изведемо закључак да се опомена Светог апостола Павла из Посланице Галатима која се односи на речи исто тако може применити и када су у питању иконе:
„Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље другачије него што вам проповедасмо, анатема да буде!“ (Гал. 1, 8).
Па према томе и речи светог Игњатија Брјанчанинова: ”Достојан је горкога ридања овај призор: хришћани који не знају шта је хришћанство. A са овим призором сада се скоро непрестано суочавамо. Погледи ретко налазе супротан, заиста утешан призор. У мноштву оних који себе називају хришћанима очи ретко могу да се зауставе на хришћанину који је то и именом и делом.
Не познајући истинито хришћанско учење, олако можете прихватити мисао лажну, богохулну као истиниту, присвојити је, а заједно с њом усвојити и вечну погибију. Богохулник се неће спасити… Не играјте се вашим спасењем, не поигравајте се, иначе ћете вечно плакати. Бавите се читањем Новог Завета и Светих Отаца Православне Цркве (никако не Тереза, не Фрања и осталих западних умоболника које њихова јеретичка црква издаје за свеце)… Кажете: „Јеретици су такође хришћани.“ Откуд вам то? Зар ће неко ко назива себе хришћанином а ништа не зна о Христу, због крајњег незнања свога решити да себе сматра исто таквим хришћанином као што су и јеретици, а свету веру хришћанску неће разликовати од порода проклетства: богохулне јереси? Другачије расуђују о овоме истински хришћани. Многобројни зборови светих примили су венац мученички, сматрали за боље најжешће и најдуготрајније муке, тамницу, изгнанство, него да пристану да саучествују са јеретицима у њиховом богохулном учењу. Васељенска Црква свагда је сматрала јерес смртним грехом, свагда је увиђала да је човек, заражен страшном болешћу јереси, мртав душом, удаљен од благодати и спасења, да је у општењу са ђаволом и његовом погибијом… Јерес је скопчана са окорелошћу срца, са страшним помрачењем и кварењем ума, упорно се одржава у души њоме зараженој и тешко је човека исцелити од ове болести. Свака јерес садржи хулу на Духа Светога: она или хули на догмат о Светом Духу, или на дејство Светога Духа, али обавезно хули на Светога Духа. Суштина сваке јереси је богохуљење… Разуме се, у јереси ви не видите ни разбојништво ни крађу! Можда је само због тога не сматрате грехом? Ту је одбачен Син Божији, тамо је одбачен и похуљен Дух Свети – само толико!… Али узалуд и погрешно мислите и говорите да ће се добри људи међу незнабошцима и мухамеданцима спасити, то јест ступити у општење са Богом. Узалуд гледате на мисао противну томе као на новину, као на заблуду која се поткрала. Не, такво је постојано учење истините Цркве, и старозаветне и новозаветне…” ( Свети Игњатије Брјнчанинов , ”Глас из вечности, писма монасима и мирјанима о спасењу душе”, писмо 203).
Поновимо на крају још једном његове речи наведене на почетку овог текста: ”Сав узрок последње ваше недоумице, исто као и свих осталих, јесте дубоко непознавање хришћанства. Немојте мислити да је такво незнање неважан недостатак. Не, његове последице могу бити погубне…”
И коначно шта да радимо са сликом коју смо купили мислећи да је икона? Послушајмо савет светог истог Светитеља:
“Удаљимо од себе ова лажна учења и деловање по њима: овчице Христове за туђим гласом не иду, него беже од њега, јер за туђи глас не знају. Упознајмо се одлучно са гласом Христовим да бисмо одмах слушали Његову заповест. Стекавши у духу наклоност према овом гласу ми у духу стичемо и одбојност према туђем гласу који одаје телесно мудровање разноврсним звуцима. Чим зачујемо туђи глас – бежимо, бежимо од њих као Христове овце које се од туђег гласа спасавају бекством: одлучним његовим игнорисањем. Опасно је обраћати пажњу на њега: за пажњом се поткрада обмана, за обманом погибељ. Пад наших отаца је започео тако што је прамајка послушала туђи глас”
Димитрије Марковић
