„Иди, и како си веровао нека ти буде…“

Пре него што пређемо на наредне стихове, можемо навести расуђивање светог Теофана Затворника које је веома актуелно за нас саме и за наш духовни живот. Свети Теофан пише о вери римског капетана следеће речи: „Овакву веру је и од свих тражио Господ; таква вера се тражи и од нас. У коме постоји таква вера, такав ни у чему нема недостатка и шта год да моли, све добија. Тако је обећао Сам Господ. О када бисмо доспели макар и на траг такве вере! Али она и јесте дар и за овај дар треба да молимо и да молимо са вером. Молићемо се, у крајњој мери, са осећањем потребе за њом, молићемо непрестано, са напором, помажући истовремено њеном развоју у нама, уз помоћ одговарајућих размишљања, а пре свега покорношћу заповестима Божијим.“

11. и 12. стихови гласе:

А кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сешће за трпезу с Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству небескоме; А синови царства биће изгнани у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба.

Свети Јован Златоуст на овом месту објашњава и разлог зашто је Господ изговорио ове речи. Ево његових речи: „Господ овде пророчки говори о незнабошцима и даје им добру наду. Међу онима који су Га следили било је и становника Галилеје незнабожачке. Исус је изговорио ове речи да не би оставио и незнабошце у очајању, али и да би смирио гордост Јудејаца. Међутим, да Својим речима не би увредио слушаоце и да не би дао никакав повод за противљење, Христос уводи реч о незнабошцима, али не на самом почетку, већ када је случај за то дао римски капетан. И Господ не наводи директно име незнабожаца, јер није рекао многи из незнабожаца, већ многи од истока и запада што означава незнабошце“.

Блажени Августин са своје стране тумачи значење речи од истока и запада и пише следеће: „Зато је написано да ће многи доћи са истока и запада. Не сви, већ многи. На крају, саме речи, од истока и запада, ова два дела света, означавају цео свет. Многи ће доћи од истока и запада и лећи са Авраамом, Исааком и Јаковом у Царству Небеском; а синови царства ће бити изгнани у таму најкрајњу. Синови царства су Јудејци. Зашто су названи синовима царства? Зато што су добили закон, њима су послани пророци, имали су Храм и свештенство, празновали су праслике свих будућих догађаја. И иако су славили праслике ових догађаја, њихово наступање нису признали. Ето зашто Христос говори да ће синови царства бити изгнани у таму најкрајњу…“

Јевтимије Зигабен наводи и разлог Христовог помињања праотаца, конкретно Аврама: „Господ је навео Авраама да би још више прекорио Јудејце тиме што је Аврааму усиновио незнабошце. Наручјем Авраама је назвао успокојење и насладу праведних, узајамно општење и живот, што и чини Царство Небеско“. Као што видимо, Господ и на овом месту јасно прекорева Јудејце за њихов острашћени национализам и њихову увереност да су сами по себи достојни Царства небеског, само зато што за претке имају Авраама, Исака и Јакова.

Свети Григорије Палама у свом објашњењу ових Христових речи говори важну ствар, заправо да се претња Господа Исуса усмерена ка синовима царства односи и на немарне хришћане. Ево како он говори о овоме: „Ко су ти синови царства који ће бити изгнани у таму најкрајњу? То су они што, мада исповедају веру, својим делима одбацују Бога, јер су мрски, непокорни и немарни за свако добро дело. Ко су пак они што ће са Авраамом, Исааком и Јаковом седети за трпезом у Царству небеском? То су они који уз праву веру следе Закон или учење Духа и који веру показују делима“.

Пред нама је 13. стих:

А капетану рече Исус: Иди, и како си веровао нека ти буде. И оздрави слуга његов у тај час.

Свети Николај Охридски објашњава Христову силу и како то повезује са Божијим деловањем при стварању света: „Пошто је изрекао пророчанство, онда чини чудо. Као да хоће тим чудом не само да награди веру капетанову него да и потврди Своје велико пророчанство. Рече, и слуга оздрави. Као што и при првом стварању Бог рече и би, тако и сада при Новом Стварању Господ само рече реч – и би тако. Узет човек, кога цела царевина римска не би могла спасти, на једну божанску реч Спаситељеву устаје, и бива здрав. Болест је слуга Божји, и кад Господар каже: иди, она иде; и кад каже: дођи, она дође. Без лекова и мелема болесник оздрави, јер позна слуга заповест Господара свога, позна и побеже. И лекови и мелеми не лече, него Бог лечи. Бог лечи или непосредно Својом речју, или посредно преко лекова и мелема, – према мањој или већој вери болесника. Нити има лека од било какве болести у целом пространом свету, који би могао одагнати болест и повратити здравље, без силе Божје, без присуства Божјег, без речи Божје“. Ове последње речи светог Николаја неки могу да извуку из контекста и да говоре да човеку нису потребни ни лекари нити медицина, што је потпуно погрешно. Црква је увек проповедала да је наше уздање у Бога, али да је и по речима премудрог Сираха: Господ створио од земље лекове, и човек разуман неће их презрети (Сирах 38:49).

Василије Велики напомиње важан детаљ, да је слуга исцељен због вере капетана. Ево како он пише: „Зато знај брате да није Христовим присуством, већ вером онога који је молио, болесни слуга ослобођен од немоћи. Тако и сада, на каквом год се месту помолио, ако болесни поверује да ће му твоје молитве помоћи, све ће се испунити по његовој жељи.“ Видимо да исцељење зависи не само од наше молитве за другог, већ и од вере самог човека да ће му наше молитве помоћи. Господ гледа на све.

Настављамо даље, 14 и 15 стих:

И дошавши Исус у дом Петров, виде ташту његову где лежи и грозница је тресе. И дотаче се руке њене, и пусти је ватра, и устаде и служаше му.

Блажени Јероним Стридонски обраћа пажњу на брзину којом се исцељење догодило и показује уједно и разлику у односу на обичан ток људских болести. Ево како он пише: „Људска природа је таква да грознице слабе тело још више и да се након повратка здравља осећају тешке последице болести. Међутим, исцељење које је даровао Господ, враћа се одједном и потпуно; и ташта не само да је била исцељена, већ да би показала потпуни повратак снага – додато је и: И устаде и служаше Му. Та сама рука која је осетила Христов додир је исцељена и служила је“.

Блажени Теофилакт Охридски има угодно запажање које је важно за нас хришћане који живимо у свету. Навешћемо његове речи: „Из овога схвати да брак нимало не прави препреке врлини, јер је и врховни апостол имао ташту“. Ово је један пригодан одговор на дилему која се често јавља код људи који из неког разлога помисле да могу да угоде Богу једино у манастиру, па онда напуштају своје породице без пристанка другог супружника и своје деце.

Свети Златоуст на овом месту показује и Петрово смирење. Ово је још један пример лепоте и дубине светоотачких објашњења, када видимо да Оци нарочито обраћају пажњу на детаље који нама промичу: „Примети овде Петрово уважавање према Христу. Имајући ташту која је лежала код куће у великој грозници, Петар није довео Христа у свој дом, већ је чекао да се заврши учење и исцеле сви остали; и тада већ, када је Исус ушао у његов дом, почео је да Га моли. Тако се Петар од самог почетка учио да претпостави корист других својој користи. Дакле, не доводи Христа Петар у свој дом, већ Христос по сопственој вољи долази, након што је капетан рекао: нисам достојан да под кров мој уђеш, показујући колико је Господ расположен према Свом ученику. И замисли какви су били домови ових рибара; при свему томе Христос се није гнушао да уђе у њихове бедне колибе, учећи те да у свему газиш људску гордост. Понекада Исус само речима исцељује, понекад испружа и руку, а понекада чини и једно и друго, да би било очигледно Његово исцељивање. Он није желео увек да чини чуда на необичан начин. Њему је било још потребно да се скрива, посебно у присуству ученика, зато што би они у великој радости све испричали… Јеванђелиста говори устаде и служаше Му, што је било знак и Христове силе и жениног расположења према Христу. Одатле можемо да видимо и да Христос по вери једних, даје исцељење другима. Међутим, Он чини добро само ако онај ко жели исцељење није упоран у неверју, већ или због болести не може да приђе Христу, или због незнања или недовољног узраста нема о Христу узвишено схватање“.

Свети Јован Кронштатски даје духовно објашњење ових речи на следећи начин: „…виде ташту његову где лежи – то је твоја душа која је оборена и гори страстима. Ето, Господ се дотиче руке њене и твоју душу оставља огањ страсти. Она устаје и служи Господу слободног срца.“

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић