Дана 18. јуна 2024. године, у организацији Одсека за дијалог у јавној сфери Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке у Дому омладине је одржан дискусиони панел Пол и род (гендер) – једна или две стварности, сагласје или могућност са самим собом. Догађај је изазвао велику пажњу јавности и био је веома добро посећен. Нажалост, због обимности и комплексности теме и ограниченог времена за саму дискусију, многа важна питања нису разматрана или нису довољно разјашњена. Како бисмо управо на таква питања одговорили и тиме додатно појаснили проблематику ове важне и комплексне теме, замолили смо координатора Одсека да дијалог у јавној сфери МО АЕМ, ђакона др Александра Милојкова, који се већ дужи временски период бави истраживањем ове тематике, да додатно појасни нека од суштински важних питања, везано за родну идеологију, што ће он учинити кроз низ текстова у нашој блог секцији.
Други у низу текстова др Милојкова следи у наставку:
Преводећи једну дивну беседу Светог Августина, у којој говори о љубави, тумачећи Христове „две највеће заповести“ (Мк. 12, 28-31), наишао сам код њега на једну синтагму, која ми је на први поглед деловала као contradictio in adjecto. Наиме, Августин, говорећи како нас Свето Писмо учи савршеној љубави, каже да постоје и amores hominum perversi – изопачене људске љубави. Са друге стране, постоји, вели Свети Августин и licitus amor – дозвољена, легитимна или легална љубав. Први израз ми је, како већ рекох, личио на contradictio in adjecto, јер љубав, сама по себи, не може бити изопачена. Љубав не може да има уз себе придев „изопачена“, јер би тада престала да буде љубав. Са друге стране, ова друга синтагма – licitus amor, ми је зазвучала прилично јуридички грубo, јер ми придев дозвољена, легитимна или легална опет никако не иде уз појам љубави. Заправо, ако је оно прво звучало као contradictio in adjecto, ово друго ми је звучало као плеоназам – љубав подразумева дозвољеност, легалност и легитимност, тако да нема смисла такав придев стављати уз њу.
Ипак, упалила ми се лампица, када сам ове, на први поглед чудне Августинове синтагме повезао са темом о којој пишем – са џендер идеологијом и уопште са LGBTQ+ идеологијом и утицајем тих идеологија на науку, конкретно на медицину. Наиме, следеће питање, кроз које желим да покажем како се ствари мењају у медицини, са врло оправданом сумњом да су те промене резултат активистичких притисака разних LGBTQ+ удружења и покрета, јесте статус парафилије у медицинском третирању. Ево израза којим бисмо могли да преведемо наизглед чудну Августинову синтагму amores perversi (изопачене љубави) – парафилије. Ова грчка кованица има врло слично значење као и Августинова синтагма. Filia је љубав на грчком, док префикс para у контексту ове речи означава „одступање од“ (здравог и нормалног) – дакле, парафилију бисмо на наш језик могли да преведемо баш као и Августинову синтагму, изопачена љубав (перверзија). На крају сам ипак закључио да Августинова синтагма изопачена љубав није contradictio in adjecto, већ оксиморон, у најпозитивнијем значењу те речи. То јесте „оштроумна лудост“ (оскиморон), јер изражава на прави начин изопаченост нечега што претендује да се назове љубав. Управо због тих изопачености и чињенице да се данас буквално свашта може подразумевати под речју „љубав“, потребно је говорити и licitus amor, односно о ономе што једино легитимно носи име љубав.
Наставимо сада са анализом Дијагностичког и статистичког приручника за менталне поремећаје (DSM) Америчког удружења психијатара и Међународне класификације болести (ICD) Светске здравствене организације, како бисмо даље увидели упливе џендер, queer и, да их тако назовемо, идеологија „сексуалне револуције“. У овом тексту ће бити речи о поремећајима сексуалног понашања, односно о парафилијама.
Упоредићемо поново две последње ревизије Дијагностичког и статистичког приручника за менталне поремећаје Америчког удружења психијатара (DSM-4 и DSM-5) и Међународну класификацију болести Светске здравствене организације (ICD-10 и ICD-11). У обе верзије, оба документа постоје листе парафиличних поремећаја, односно поремећаја сексуалних склоности/понашања. Такође, у оба документа и у обе ревизије ти поремећаји су остали поремећаји, смештени у листу менталних (душевних) поремећаја. Међутим, евидентно је да се неке ствари и ту ипак мењају. Најпре да видимо листу дијагноза поремећаја сексуалног понашања. У DSM-4 (ревизија из 1990. године), налазимо следеће дијагнозе парафиличних поремећаја:
- Егзибиционизам (302.4)
- Фетишизам (302.81)
- Фротеризам (302.89)
- Педофилија (302.2)
- Сексуални мазохизам (302.83)
- Сексуални садизам (302.84)
- Трансвеститски фетишизам (302.3)
- Воајеризам (302.82)
- Остале парафилије, које нису обухваћене горњим категоријама (302.9)
Сви ови категорисани парафилични поремећаји остају и у DSM-5 (ревизија из 2013. године), с тим што је додата још једна шифра (302.9), Неспецификовани парафилични поремећај. У DSM-4 се наводе примери таквих парафилија: телефонска скатологија, некрофилија, парцијализам, зоофилија, копрофилија, клисмафилија и урофилија. Идентично објашњење ове дијагнозе налази се и у DSM-5. Ако се гледа листа парафиличних поремећаја у DSM-4 и DSM-5 готово да није дошло ни до каквих промена. Шта се онда променило? Нешто ипак суштински важно. Наиме, променили су се дијагностички критеријуми, који морају бити испуњени да би се дијагнозе конкретног парафиличног поремећаја успоставила. Ако се довољно обрати пажња, уочава се да је извршена тиха депатологизација самих парафиличних поремећаја. Наиме, многа од горе наведених сексуалних изопачења (парафилија) у DSM-5 више нису поремећаји сами по себи, већ искључиво ако изостаје слободни пристанак „друге стране“. Ово је не само неприхватљиво са становишта хришћанске антропологије, него је и само по себи бесмислено и нелогично. DSM-5 заправо овде више личи на кривични законик, који забрањује (то јест патологизује) акт присиле (кривично дело силовања). Не бих да улазим у медицинске критеријуме који дефинишу појам поремећаја, то остављам самој медицинској струци – али свакако да нам дугују одговор, како садистичко и мазохистичко сексуално понашање, нагон да се неко мучи и понижава, више није, сам по себи, евидентан психички проблем? За хришћанску антропологију присуство таквих и сличних нагона је – да употребим сада хришћанско терминологију – промашај, изопаченост, односно како то најчешће кажемо – грех. И то грех, без обзира на „слободни пристанак“ „обе стране“. Психијатријска струка, у поменутом документу, заиста диктира и један вредносни поглед на свет, или је сама диктирана тим вредносним принципима. Но о томе ћу више у закључку.
Погледајмо сада ситуацију у поменуте дvе верзије Међународне класификације болести Светске здравствене организације. У ICD-10 (ревизија из 1990. године) под шифром F-65, Поремећаји сексуалних (полних) склоности, (дакле, да поновимо, ради се о листи душевних или менталних поремећаја) налазимо следеће поремећаје:
- Фетишизам (F65.0)
- Фетишистички трансвестизам (F65.1)
- Егзибиционизам (F65.2)
- Воајеризам (F65.3)
- Педофилија (F65.4)
- Садомазохизам (F65.5)
- Вишеструки поремећаји полне склоности (F65.6)
- Други поремећаји полне склоности (F65.8)
- Поремећај полне склоности, неозначен (F65.9)
Видимо да се у ICD-10, углавном, налазе дијагнозе истих поремећаја сексуалних склоности као и у DSM-4, односно у DSM-5. Оно што је врло важно приметити у поређењима DSM-а (обе ревизије) и ICD-10 је да DSM-4 и после њега DSM-5, постојање саме парафиличне склоности, која се не спроводи у дело и због које особа не осећа дистрес, не сматра за поремећај, већ само за склоност. Сама склоност, дакле по DSM-у није поремећај. Са друге стране, по ICD-10 парафиличне склоности су већ третиране као поремећаји, што говори и сам наслов поменуте листе – (латински) Disordines inclinationis sexualis, односно Поремећаје полне (или сексуалне) склоности. У том смислу, ICD-10 је знатно строжији у својој дијагностичкој дефиницији парафилија, од обе верзије DSM-а. Треба истаћи, да у DSM-у чак ни педофилска сексуална склоност – ако особа није имала ни један педофилски акт и не осећа никакав дистрес у вези са том склоношћу, није поремећај. За ICD-10 итекако јесте и конкретно се педофилија описује као „полна склоност ка деци, дечацима или девојчицама, обично пубертетског или раног пубертетског узраста“.
Ипак, у ICD-11 (ревизија из 2019. године) дошло је до озбиљних промена у вези са листом поремећаја сексуалних склоности. Не само да су усвојене поменуте идеје из DSM-a, него је ICD-11, чини се, отишао и корак даље. Најпре, листа сексуалних поремећаја у ICD-11 видно је краћа:
- Егзибиционизам (6D32)
- Воајеризам (6D31)
- Педофилија (6D32)
- Принудни сексуални садизам (6D33)
- Фротеризам (6D34)
- Други парафилични поремећај, који укључује особе без њиховог пристанка (6D35)
- Парафилични поремећаји који укључују самосталне особе, или особе које дају пристанак (6D36)
- Парафилични поремећаји, неозначени (6D3Z)
Даље, оно што је ново у ICD-11 јесте престанак дијагностиковања саме парафиличне склности као поремећаја. Поремећај може бити дијагностикован само ако постоји изражени дистрес парафиличне особе и/или непристајање друге особе на акт парафиличног односа. Дакле, врло је јасно спроведено оно што смо видели у DSM-5, депатологизација саме парафиличне склоности као такве.
Још једну ствар треба поменути у вези са ICD-11. Наиме, у претходној ревизији, у ICD-10 међу Психолошким поремећајима и поремећајима који су повезани са сексуалним понашањем и орјентацијом (F.66), налазила се и Егодистонична сексуална орјентација (F66.1). Њен опис је био следећи: „Нема сумње са сексуалним идентитетом (хомосексуални, хетеросексуални, бисексуални или препубертетни) или сексуалном склоношћу, али особа жели да буде другачија, због присутних психолошких или бихејвиоралних поремећаја, и може чак тражити третман да се он промени“. Да још мало појаснимо. Особа је, на пример хомосексуалне орјентације, али не жели да прихвати ту орјентацију, осећа због ње снажан дистрес и жељу да ту орјентацију промени (хришћанским речником речено – осећа покајање и жељу за подвигом). Дијагноза, дакле није патологизовала саму сексуалну орјентацију (хомосексуалност је у DSM-3 депатологизована давне 1973. године, а у ICD-10 1990. године), већ дистрес који она изазива код саме особе са таквом сексуалном орјентацијом. Међутим, ова дијагноза је уклоњена у ICD-11. Сексуална орјентација се више не може доводити ни у какву у везу са патологијом, чак ни онда када је егодистонична!? Питање је за психијатрију – како ће људе са очигледном егодистоничном сексуалном орјентацијом даље третирати? Да ли ће се и парафилијски поремећаји, обзиром да им је један од главних дијагностичких критеријума постало постојање дистреса код парафиличних особа, по истом принципу избрисати као и дијагноза F66.1, у некој наредној ревизији ICD-а? Да ли увођење критеријума „слободног пристанка“ сексуалног партнера у дијагностичке критеријуме парафилија корак ка могућем будућем депатологизовању (читај: нормализацији) и педофилије? Обзиром да се у многим земљама тзв. „западне демократије“ све чешће чују „аргументи“ да деца имају право да се родно определе, да неки од заговорника родне идеологије подстичу и употребу блокатора пубертета у таквим случајевима, не треба се заваравати снагом садашњег аргумента који педофилију и даље држи као парафилију. Дакле, садашњи аргумент да деца не поседују довољну психофизичку зрелост да „слободно пристану“ на однос са одраслим људима, може да нестане као мехур од сапунице, пред псеудо либералном идеолошком бујицом у пољу медицине. Неко ће можда рећи, да није медицина та која одређује шта је нормално, а шта није, у неком социолошком и етичком контексту и да медицински појам депатологизације није исто што и етички појам нормалног. То је, наравно тачно. Међутим, више је него очигледно да активизам родне идеологије, као и активизам тзв. сексуалних слобода, итекако поистовећује ова два појма. Тачније речено, поменути активизам увек креће са захтевом за депатологизацијом, која заправо представља даљи активистички темељ за друштевну нормализацију нечега што је итекако била и медицинска патологија и друштвено-етичка аномалија. Сведоци смо да након депатологизације неког стања или понашања, оно више јавно не може да се назива изопачењем и аномалијом. Суспендиују се сви постојећи нормативни погледи на свет и човека, а међу њима и хришћански, православни, те се говор против таквих изопачења и аномалија квалификује као акт говора мржње и дискриминације. Није, дакле посао православне хришћанске теологије и антропологије да се меша у област медицине и методологију медицинских наука. Али, итекако јесте да буде брана инструментализације медицине у сврху подупирања идеологија које се директно косе како са хришћанским етосом (а можемо рећи и са елементарним здравим разумом), тако и са хришћанским поимањем човека као бића. Кроз ове редове, видели смо да је медицина, а у првом реду психијатрија, претварањем једног социолошког конструкта „рода“ у медицински појам. који је издигла изнад пола, депатологизацијом поремећаја полног идентитета и тихом депатологизацијом сексуалних изопачености (парафилија), итекако постала инструмент идеолошког LGBTQ+ активизма.
*
После стручних опсервација изнетих у овом и претходном тексту у наредном, завршном чланку изнећемо детаљан поглед на ову проблематику из перспективе хришћанске антропологије.
Ђакон др Александар Милојков
