Настављамо са тумачењем 22. стиха 8. главе.
Свети Кирил Александријски објашњава да све што је Христос тражио од других, пре тога је Сам показао на Свом примеру. Ево објашњења светог Кирила: Јер и Сам Христос је ради користи оних који су били са Њим презрео [телесну приврженост према] Мајци и браћи рекавши: Ко је мати моја, и ко су браћа моја? Ево мати моја и браћа моја (Мт. 12:48-49).
Свети Лука Кримски лепо повезује заповест Господа Исуса са нашим духовним животом. Ево речи светог лекара Луке Војно-Јасенецког: „Ми смо дужни да помишљамо на смрт. Неизбежна смрт треба да нас подсећа да ћемо након ње стати на Суд Божији. Смрт тела треба да нас подсећа на то да само тело умире, а да ће душа вечно живети. Смрт тела не треба да плаши оне који су непоколебиви на Христовом путу: смрт су сви Светитељи очекивали спокојно, чак радосно. И зато што такав наш однос треба да буде према смрти, да не треба да се бринемо за смрт и за мртва дела, зато је Господ и рекао човеку који је желео да буде Његов ученик: Остави нека мртви укопавају своје мртве. Наћи ће се други који ће сахранити твог оца, људи који су заузети само земаљским делима, а ти хајде за Мном. Видите да ове речи, које се чине толико суровим, нису такве. Ово су свете речи које нас подсећају на живот вечни, јер смо за тај живот сви ми предодређени“.
Ево нас код 23. и 24. стиха:
И кад уђе у лађу, за њим уђоше ученици његови. И гле, бура велика настаде на мору, тако да се лађа покри валовима; а Он спаваше.
Свети Златоуст на овом месту говори да је Господ са намером одвојио апостоле од остатка народа, из разлога што је имао намеру да их припрема за подвиг који им је предстојао. Светитељ говори: „Христос је прво послао народ, а ученике узео са Собом како они и сведоче. Није их узео без циља и намере, већ зато да постану сведоци чуда које је требало да се догоди. Исус је као најбољи учитељ деце, поучавао апостоле да они, са једне стране, постану неустрашиви усред невоља, а са друге стране – да остану смирени међу почастима. Да се не би надимали тиме што је Спаситељ послао друге назад, а њих задржао код Себе – да би постигао овај циљ и заједно са тим научио апостоле да храбро подносе искушења, Христос је допустио да се боре са таласима. Иако су наравно и претходна чуда била велика, ово чудо је у себи чувало велику поуку и било је знамење слично древним чудима. Зато Спаситељ са Собом узима само ученике. Где су се чинила само чуда, тамо је Христос дозвољавао да присуствује и народ; међутим, где су постојала искушења и страхоте, тамо је са Собом Исус узимао само подвижнике васељене које је желео да подучи“.
Јевтимије Зигабен развија ову Златоустову мисао о поучавању ученика и пише: „Исус је спавао са мудром намером, да би се ученици веома уплашили, јер да је Господ био будан, апостоли се уопште не би уплашили или у крајњој мери, то би било мало. Било је неопходно да осете велики страх, тако да би јаче осетили Његову моћ и стекли велику веру у Њега“. Ово може да се уочи и у животима великих мисионара Цркве – сви они су претходно прошли неопходну припрему за подвиг који је уследио. Постојала је поступност у њиховом спремању за подвиг – нису тако олако, један дан одлучили да им се свиђа да проповедају, да им је то баш занимљиво и да их испуњава, што би можда неки у заносу данас могли да наведу као разлог за ово тешко, али веома узвишено служење у очима Господњим.
Блажени Јероним Стридонски указује на старозаветну праслику овог догађаја у књизи пророка Јоне. Ево речи блаженог Јеронима: „О праслици овог чуда читамо у књизи пророка Јоне. Јона је међу другим људима који су били узнемирени на лађи, мирно спавао и био спокојан. Када је пробуђен, ослободио је оне који су га пробудили својом влашћу и тајном свог страдања“.
Исто то важи и за наш духовни живот. Овде можемо навести занимљиво тумачење светог Игњатија Брјанчанинова на ово место Светог Писма. Послушајте како повезује овај догађај са нашим духовним животом: „Сан Спаситеља представља наше заборављање Бога. Искушењем се ово заборављање развејава. Бог Кога смо се сетили и призвали у помоћ утишава ветрове и море. Свеблаги и Свемогући дарује велику тишину (Мт. 8:26) свакоме ко се сети Бога и призове Га у помоћ за време невоље“. А древни светитељ Амвросије Милански говори и да како ми доживљавамо Божију бригу у тренутку искушења зависи од нашег духовног стања. Амвросије пише: „Христос још спава за ученике и ту нас учи да Он спава за бојажљиве, док је будан за савршене“.
Читам наредна два стиха, 25. и 26.:
И пришавши ученици његови, пробудише га говорећи: Господе, спаси нас, изгибосмо! И рече им: Зашто сте страшљиви, маловерни? Тада уставши запрети ветровима и мору, и настаде тишина велика.
Златоуст објашњава зашто Господ прекорева апостоле и говори: „Исус пре свега укорева Своје ученике, показујући тиме да треба бити храбар и усред најснажнијих таласа, да Бог све уређује на добро. Тако је и сама узнемиреност донела корист, јер им се чудо показало много важнијим и ово што се догодило се заувек задржало у сећању. Када Бог има намеру да учини нешто чудесно, онда претходно уређује много ствари да се то утврди у сећању људи, да они не би заборавили чудо које је Он учинио“.
Блажени Теофилакт са своје стране објашњава и нијансу у Христовим речима упућеним уплашеним ученицима. Ево како он пише: „Није их назвао ‘невернима’, већ маловернима. Када су рекли: Господе, спаси нас – показали су у томе веру, но реч: изгибосмо – није била од вере, јер је Исус био с њима у лађи, те није било разлога за страх. Видиш ли како их прекорева због страшљивости, желећи да им покаже да сама страшљивост са собом доноси опасност. Зато прво стишава немир у њиховим душама, а потом буру на мору“.
Послушајмо сада и објашњење овог места које је повезано са нашим духовним животом. Блажени Августин пише: „Ти пливаш кроз море овог живота и подиже се ветар, затичу те буре и искушења. Одакле то ако не због тога што Исус заспи у теби? Ако Он у теби не би спавао, ти би се наслађивао унутрашњом тишином? Шта значи да Исус у теби пада у сан, ако не то да у твом срцу Исусова вера дрема. Шта треба да учиниш да би се избавио? Пробуди Исуса и реци: Господе, изгибосмо! Он ће се пробудити, у теби ће се вратити и остати вера. Када се Христос буди, тада и усред бурних потреса вода неће потопити твоју лађу. Твоја вера ће заповедати ветровима и мору и опасност ће проћи“. Видимо дакле, да искушења настају у нашем животу често када ми ослабимо вером, када наш духовни живот ослаби. Зато нас Оци и упућују да се прво окренемо себи и најпре у нама самима тражимо узроке за оно што нам се дешава у животу.
Блажени Петар Хрисолог пише на овом месту о услову за сигурност живота у Цркви и о томе да смо сигурни само док смо на лађи на којој је и Христос. Овај светитељ пише следеће речи: „Христос увек борави на лађи Своје Цркве, смирујући таласе овог живота да би спокојно, пловидбом привео у небеску отаџбину оне који верују у Њега. Да би оне које је већ учинио причасницима Своје људске природе, учинио суграђанима Свог царства. Дакле, нема Христос потребу за лађом, већ лађа има потребу за Христом, јер без Небеског Кормилара, лађа Цркве није у стању да безбедно преплови море овог живота и достигне небеско пристаниште у толико опасним условима“.
Ава Јустин Ћелијски на њему својствен начин пише о потпуној владавини Господа Исуса над природом. Јустин пише: „Рече мору. Зар море има уши? Ко се још разговара са морем – речима? Господ Христос зна језик мора, душу мора. И настаде тишина велика од Њега – једине тишине, од Њега – Творца мора. Бура морска узбуркава душе ученика; тишина Христова утишује буру морску. Ученици не знају тајну мора, не знају због маловерја да Господ Христос има власт и над том тајном, да је и тајна мора у Њему. Они су јако уплашени од буре, јер не знају да док Он телом спава, Његова свеобухватна душа бди и нетремице стражи над васељеном и свима безбројним сунчевим системима и световима, као и над сваком птичицом, биљчицом и бубицом; бди и над сваким херувимом и анђелом, бди над морем и ветром и над сваким људским бићем“.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
