35. стих гласи:
И прохођаше Исус по свим градовима и селима учећи по синагогама њиховим и проповедајући јеванђеље о Царству, и исцељујући сваку болест и сваку немоћ у народу.
Златоуст нас овде саветује да гледамо како се Исус понашао у ситуацији када су Њега клеветали и да из тога узмемо пример за сопствени живот. Такође, свети Јован одлично објашњава и какав наш мотив треба да буде у чињењу добрих дела, тако да се никада не уморимо чак и када наиђемо на препреке. Он говори овако: „Господ не само да их није кажњавао због овакве неосетљивости, већ их чак није ни прекорео, показујући тиме и Своју кротост и оповргавајући клевету коју су подигли на Њега. Он је истовремено желео да чудима која су уследила још више увери народ, а затим и да (фарисеје) изобличи речима. Дакле, Исус је пролазио по градовима и селима, по синагогама, учећи нас тиме да за клевету не узвраћамо клеветом, већ обилним добрим делима. Ако ти чиниш добра дела својим ближњима не због људи, већ ради Бога, онда како год људи да поступају, немој престати да чиниш добро; тако ћеш добити велику плату. Онај ко престане да чини добро дело зато што говоре лоше о њему, показује да није чинио добро ради Бога, већ да би добио похвалу од људи“. Дакле, јасно видимо шта треба да буде наш покретач за усавршавање у врлини – када чинимо добро дело треба да га чинимо једино и само ради Бога. Тако нас одбацивање од стране људи, непрепознавање онога што смо урадили, необраћање пажње неће разочарати и ражалостити.
Светити Николај Охридски показује још једну црту Христове личности – да Господу није било ништа тешко за спасење људи. Он пише: „Град или село – Њему је свеједно. Он не тражи ни град ни село, – Он тражи људе. По свима градовима и селима, каже јеванђелист, да би показао ревност Христову на делу. Ревност за кућу твоју једе ме (Пс. 69, 9). За Њега је заиста један дан био као хиљаду година. Тројако је било дело Христово, као што показују речи јеванђелиста. Он је учио; Он је проповедао благовест о царству, и он је лечио сваку болест и немоћ на људима. Учио – то значи тумачио је дух стварања и старога закона. Проповедао – то значи постављао темеље Новоме стварању, Царству Божијем, Цркви светитеља. Исцељивао – то значи делима доказивао Своје учење и Своју проповед. И све је ово Господ чинио из љубави не само према ондашњим људима, Својим савременицима – Он је савременик свега што је било, што јесте и што ће бити – него и према нама“.
Зато блажени Јероним и додаје следеће: „Видиш да је Исус једнако проповедао Јеванђеље у градовима и у селима и у насељима, то јест, и у великим и малим местима, јер није обраћао пажњу на моћ познатих и чувених, већ само на спасење верујућих, испуњујући дело које Му је дао Отац и имајући неутољиву жељу да Својим учењем спасава неверујуће.
Блажени Теофилакт Охридски исто тако пише: „Као човекољубац, Господ не чека људе да дођу к Њему, већ сам иде к њима, како не би имали изговор да кажу: ‘Нико нас није научио.’ Овде се може видети да не постоји изговор за људе који се праве као да Цркве нема, као да она не постоји, који не желе да чују шта она проповеда. Овај стих такође може да служи и као апологетски одговор и онима који замерају што Црква тобоже нимало није активна, али и онима којима смета што се уопште и помиње вера и Бога – Црква проповеда и активно мисионари управо зато што је Њен оснивач то исто радио. То је једини разлог за мисију Цркве – да ради све оно што је Господ Исус радио овде на земљи.
Ево нас код последња три стиха девете главе Јеванђеља по Матеју.
А гледајући мноштво народа, сажали се на њих, јер бијаху сметени и напуштени као овце без пастира. Тада рече ученицима својим: Жетве је много, а посленика мало. Молите се стога господару жетве да изведе посленике на жетву своју.
Златоуст овде опет указује на то да и овим поступком Господ има за циљ да обучи Своје апостоле: „Види поново колико је Господ далеко од сујете. Да не би водио све људе за Собом, Он шаље ученике. Међутим, не шаље их само зато, већ и да би се обучили, да би се, образујући се у Палестини, као у некој школи ратовања, припремили за подвиге у целом свету. Зато као што птиће уче летењу, Он им открива најшире поприште за њихово деловање колико је било у складу са њиховим снагама, да они лакше могу да приступе подвизима који ће уследити. На почетку их чини само лекарима тела, да би им затим поверио оно најважније – лечење душа. И погледај, како показује лакоћу и неопходност за такво дело. Жетве је много, говори Исус, а посленика мало. Ја вас, говори Господ, шаљем не да сејете, већ да жањете. Слично је рекао и код апостола Јована: други су се трудили, а ви сте у труд њихов ушли (Јн. 4:38). Овим речима их удаљује од умишљености, подстиче на бодрост и показује да је труд који је претходио био већи. Погледај још: Господ и овде почиње милошћу, а не судом. Сажали се на њих, јер бијаху сметени и напуштени као овце без пастира. Овим је Исус прекоревао јудејске старешине јер су они, будући пастирима, показивали у себи особине вукова јер не само да нису исправљали народ, већ су га ометали и да буде бољи“.
Свети Иларије Пиктавијски на ове стихове Светог Писма пише и о томе да је Господ кроз векове припремао народ за примање Духа, а такође показује и како можемо да стекнемо овај дар: „Господ се сажалио над народом који је био исцрпљен под бременом закона и угњетаван нападима нечистог духа, јер до тада нису имали никаквог пастира који би им вратио старање Духа Светога о њима. Најизобилнији плод таквог дара је већ сазрео али није било никога да пожање. … Јер колико год би га људи стекли, овај дар се увек изобилно и богато излива на све. И пошто је корисно да буде много оних кроз које се предаје дар Духа, Христос заповеда Својим ученицима да моле Господара жетве да пошаље више посленика за жетву… јер се овај дар нама шаље од Бога само путем молитве и усрдне молбе“.
Ово је и поука нама да треба да будемо упорни и усрдни у молитви ако желимо да се ситуација у нашем народу и његовом односу према Цркви промени на боље. Управо зато Јустин Ћелијски пише следеће речи: „Жетве је много: много је људи гладних и жедних бесмртности, гладних хлеба живота и жедних воде живота, готових да уђу у царство Свете Тројице. Зато: молите се Господару жетве да изведе посленике на жетву своју. Молите се, јер вам је молитва дата за општење са Богом. Молитва је ваш пред-жетвени и жетвени посао: Бог ствара, спрема, израђује и изводи посленике на жетву Своју. Жетва је Његова, не ваша. Не људска, ви сте позвани да у посао уђете, да сарађујете Богу молитвом и да свето радите тај свети посао Божји.“
Блажени Јероним Стридонски интересантно уочава да се у делатнике убрајају не само апостоли, већ и сви они који крећу њиховим путем: „Говорећи јасније, жетва представља мноштво верних. Мало делатника су и апостоли и они који их подражавају, људи који се шаљу на жетву“.
Блажени Теофилакт Охридски обраћа пажњу на израз Господар и пише да се он односи управо на Христа и објашњава како Син Божији то и показује: „Господар жетве је сам Христос који је Господар пророка и апостола. То се види када изабира дванаесторицу, а да за то не тражи (дозволу) од Бога“.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
