“Жао ми је народа…”

Пред нама су стихови петнаесте главе, од 29. до 31.

И отишавши Исус оданде, дође мору Галилејском, и попевши се на гору, седе онде. И приступи му народ многи који имаше са собом хроме, слепе, неме, богаље и многе друге, и положише их пред ноге Исусове, и исцели их, тако да се народ дивљаше, видећи глуве где чују, неме где говоре, богаље исцељене, хроме где иду, слепе где гледају; и хвалише Бога Израиљева.

Свети Златоуст на овом месту Јеванђеља расуђује о духовном узрастању самог народа који је тражио Господа Исуса: „Господ некада Сам тражи болесне, а некада чека да они сами долазе Њему… Сада они не додирују Његову одећу, већ почињу правилније да расуђују. Они се бацају пред Његове ноге и показују двоструку веру; без обзира на своје храмање они се пењу на гору и не траже ништа сем да буду постављени пред Исусове ноге. Веома чудно и за дивљење је било видети људе које су пре тога носили да сада ходају сами, да слепи немају потребе за водичем. Међутим и само мноштво исцељених и лакоћа исцељења је доводила народ у запрепашћење. Да ли знаш зашто је Исус исцелио жену (Хананејку) након толиког одуговлачења, а њих одмах? Не зато што су они били достојнији, већ зато што је она имала више вере од њих. Зато Исус одлаже и чека са њеним исцељењем, да би показао њену чврстину, док народу одмах даје дар да би затворио уста неверних Јудеја и лишио их било каквог оправдања. Заиста, човек који добија више добара, подвргава се и већој казни када је незахвалан, ако га сама част не чини бољим. Зато се богати кажњавају јаче од сиромашних за своју неосетљивост, јер у свом изобиљу нису имали саосећања“.

Блажени Теофилакт у овом догађају објашњава суштину духовног живота, то јест, да решење свих наших проблема јесте у падању пред Исусове ноге и животу у Његовој близини. Ево како он пише: „Попењи се, дакле, и ти на гору заповести где седи Господ. Ако си „слеп“ и не можеш сам да видиш оно што је добро; или хром, јер видиш добро, али не можеш да дођеш до њега; или си пак глувонем, те ниси у стању да чујеш поуке других, нити да сам друге поучиш; или богаљ, јер не умеш да пружиш руку и подаш милостињу; или си на било који други начин болестан – ако припаднеш ногама Исусовим и дохватиш се скута Његовог, бићеш исцељен.“

Свети Лука Кримски у овим стиховима обраћа пажњу на обилно изливање чуда од стране Господа и пише о суштини чуда у хришћанству. Он такође пореди и Исусова чуда са чудима која су описана у Курану: „Сва Христова чуда за свој циљ су имала олакшање људских страдања. Он је исцелио мноштво људи који су страдали од различитих болести, који су долазили Њему; наситио је са пет хлебова и две рибе огромну масу гладног народа. Ако је неко од вас читао муслимански Куран, сигурно је био запрепашћен огромном разликом између Христових чуда и оних који муслимани приписују свом лажном пророку Мухамеду. Мухамедова чуда су чудна и без користи за људе, она су више налик на трикове!“

Свети Иларије Пиктавијски врло значајно скреће нашу пажњу на нешто што можда савремени хришћани заборављају. Ево како он пише: „Људи који пребивају у неверју, као и болесни, по савету верујућих падају пред Господом и исцељују се. Све способности душе и тела се обнављају да би се слушала, сагледавала и одавала хвала Господу, да би се следило за Господом!“ Ово је веома важно јер показује светоотачки, православан поглед на смисао чуда и још важније, на одговорност човека над којим се чудо догодило. Свештеник Данил Сисојев је у својим беседама говорио да је циљ и смисао исцељења управо у овоме што говори свети Иларије, да се човек исцељује да би онда следио Господа. То је јединствени исправан поступак човека након чуда. Зато је говорио и о одговорности коју рецимо имају иноверни који се исцељују у православним светињама. Ако се не обрате истинитом Богу након тога, онда ће им то исцељење бити на осуду на Страшном Суду. У Житију светог Јована Кронштатског је описана занимљива чињеница – свети Јован би,  након што би се помолио за исцељење иноверних или инославних људи који су га молили за помоћ, увек обраћао у Православље те људе.

Наредна два стиха:

А Исус дозвавши ученике своје рече: Жао ми је народа, јер већ три дана стоје код мене и немају шта јести; а нисам рад отпустити их гладне да не малакшу на путу. И рекоше му ученици његови: Откуда нам у пустињи толико хлеба да се насити толики народ?

Свети Јован Златоуст пише о поретку кога се Христос придржава пре чуда умножења хлебова: „Христос је и раније, када је намеравао да учини слично чудо, прво исцелио оне који су страдали од телесних болести. Он и сада чини то исто, приступа чињењу чуда након исцељења слепих и хромих. … Али погледај како и сада Христос не приступа просто чињењу чуда, већ позива ученике на њега. Народ који је дошао да се исцели од болести није се усудио да тражи хлеб; међутим, Христос као човекољубив и брижан, даје и онима који не траже и говори ученицима: Жао ми је народа, а нисам рад отпустити их гладне. Међутим, да неко не би рекао да је народ имао код себе залихе хлеба, Христос говори: већ три дана стоје код Мене. Следи да ако би и дошли са залихама, оне би се потрошиле. Зато је Он учинио ово чудо не првог или другог дана, већ када су потрошили све, да би претходно осетивши потребу, са већим усхићењем прихватили чудо. Зато и говори: да не малакшу на путу, показујући тиме да је до насеља био далек пут и да народу није остало ништа. Међутим, ако нећеш да их пустиш гладне, зашто не чиниш знамење? Да би својим питањем и одговором ученика у њима пробудио већу пажњу и пружио им повод да покажу своју веру, приђу Му и кажу: ‘створи хлебове’. … Дакле, шта раде ученици? Они се још увек крећу мислима по земљи и иако се Христос на сваки начин трудио да у њиховом сећању запечати ово чудо, и питањем и одговорима и тиме што је учинио да они деле хлеб и што су корпе са хлебом остале – они су још увек били несавршени. Апостоли су веома неразумно мислили да Исус говори то у намери да њима самима препусти да нахране народ. И раније им је говорио: подајте им ви нека једу (Мт. 14:16) да би им пружио повод да Га моле за ово чудо. Сада им не говори те речи, већ: Жао ми је народа, а нисам рад отпустити их гладне. Овим речима их још ближе наводи на ту мисао, још снажније их побуђује и даје до знања да Га они замоле да нахрани народ. Ове речи су показивале да Исус не може да их пусти гладне и сведочиле су о Његовој моћи. Управо то значе речи: нисам рад“.

Преподобни Максим Исповедник даје алегоријско тумачење овог догађаја и пише следеће: „Шта значе три дана која је народ провео са Господом у пустињи? Три дана представљају три силе душе, захваљујући којима она борави са божанским Словом врлине и знања; првом силом душа тражи, другом чека, а трећом се бори за истину, узимајући нетрулежну храну која храни људски ум знањем. Или три дана означавају три општа закона: писани, природни и духовни закон или закон благодати“.

Блажени Јероним такође обраћа пажњу на скривени смисао који нам је промицао током читања ових стихова: „Исус призива Своје ученике и говори им шта ће учинити. Ово је зато да или пружи пример наставницима да се саветују са нижима и ученицима, или да би они из овог разговора схватили величину знамења, одговарајући Му да немају хлебове у пустињи. Жао ми је народа, јер већ три дана стоје код Мене. Исус показује жаљење у односу на масу народа јер је она бројем дана показала веру у Оца, Сина и Светога Духа, али нема шта да једе. Маса народа увек осећа глад и има потребу за храном, ако не буде насићена од стране Господа. Нисам рад отпустити их гладне. Након великих телесних немоћи, људи су осећали глад и стрпљиво су очекивали јело. Исус не жели да их пусти гладне да не би малаксали. На тај начин, човек који без небеског хлеба жури да достигне жељено место боравка, подвргава се опасности. Зато и пророку Илији анђео говори: Устани, једи, јер ти је пут далек. (3 Цар. 19:7)

Свети Иларије Пиктавијски пише нешто што је веома значајно и за нас данас, што може да нас утеши: „У чему је тајна? Господ осећа жаљење према онима који Га следе и који се уздају у Њега, када говоре да су они са Њим већ три дана. И да они не би ослабили у свом животу у овом свету, у свету свакодневице, Исус жели да их насити и укрепи Својим хлебом“. Дакле, Господ брине о нама, мисли на нас док смо усред наше свакодневне рутине и заузетости.

34. и 35. стих:

И рече им Исус: Колико хлебова имате? А они рекоше: седам, и мало рибица. И заповеди народу да поседају по земљи.

Блажени Теофилакт објашњава смисао разлике у броју људи који су присуствовали првом и другом чудесном умножењу хлебова: „Намеравајући да их научи смирењу и простоти, заповеда им да поседају по земљи, а да би нас научио да заблагодаримо Богу када седнемо за трпезу да једемо, Он и сам благодари. Вероватно се питаш како је тамо било пет хлебова, пет хиљада нахрањених људи и дванаест преосталих котарица, док овде има више хлебова, мање људи је нахрањено, а преостало је само седам корпи? Треба рећи да су корпе биле веће од котарица, или Господ није желео да се чудо заборави због бројчане једнакости. Да је и овом приликом преостало дванаест котарица, због бројчане једнакости било би заборављено да је Он учинио чудо са хлебовима и по други пут. Али, такође знај, да је четири хиљаде људи, то јест, оних који су савршени у четири врлине, нахрањено са седам хлебова, дакле, духовнијим и савршенијим речима, јер је број седам символ седам духовних дарова. Седају на земљу, пошто су испод себе оставили све земаљско, као што је раније пет хиљада људи село на траву, то јест, бацило под себе тело и његову славу, јер је свако тело трава и свака слава човечја као цвет пољски. Овде је преостало седам корпи, јер су то биле духовније и савршеније ствари које нису могли да поједу (то јест, разумеју). Онога што је преостало било је толико да стане у седам корпи, то јест онолико колико само Свети Дух зна, јер Дух све испитује и дубине Божје.

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић