Ето, девојка ће зачети, и родиће сина…

Настављамо са стиховима прве главе Јеванђеља по Матеју.

„А све се ово догодило да се испуни што је Господ казао преко пророка који говори: Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и наденуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог.“

У овом стиху видимо оно што је карактеристично за стил апостола Матеја, а то је да се позива на испуњење старозаветних пророчанстава и тиме показује Јеврејима да је Исус обећани Месија. Овде се ради конкретно о пророчанству пророка Исаије који је живео 800 година пре Христа. Блажени Теофилакт Охридски говори да анђео говорећи да је Господ казао преко пророка, а не просто да је пророк рекао, показује да је сведочанство самог пророка веродостојно.

По предању, управо је праведни Симеон Богопримац био један од седамдесеторице преводилаца Септуагинте који је преводио књигу пророка Исаије. Када је дошао до овог стиха, о девојци која ће зачети, као преводилац је помислио да је у питању грешка у тексту и кренуо је да преводи са „млада жена“  (то јест, млада жена која је у браку). Тада му се анђео јавио, зауставио га и рекао да преведе тачно како је написано у тексту, а да ће сам свети Симеон живети све до тренутка док не види да се обистињује ово пророчанство. Иако је праведни Симеон у своје време желео да измени „девојка“ у „млада жена“ са искреном жељом и без икакве задње намере, Јевреји су са своје стране свесно искривљавали овај стих и говорили да на том месту треба да стоји управо ‘млада жена’. Међутим, блажени Теофилакт врло логично одговара, питајући какво је то онда чудо ако ће млада жена да зачне? Шта је у томе чудно и натприродно да може да послужи као знак од Господа Бога?

Друго питање које су Јевреји постављали тада у то време (а неки људи данас то исто говоре као аргумент против Христа), јесте питање: зашто се не зове Емануил ако лепо пише „наденуће му име Емануил“? Зашто се зове Исус, а не Емануил?

Свети Јован Златоуст даје одличан одговор и за тадашње али и за садашње противнике речи Божије. Он говори: „Зашто Му, рећи ћеш, није дато име Емануил, већ Исус Христос? Зато што није речено, `наденућеш` већ `наденуће Му`, тј. народи и сам догађај. Овде се име позајмљује од догађаја како је и својствено Писму – догађаји се употребљавају уместо имена. Дакле, речи `наденуће му име Емануил` означавају ништа друго него то да ће видети Бога са људима. Иако је Бог одувек био са људима али никада тако очигледно. Ако Јудејци дрско буду и даље били упорни, питаћемо их, које дете је било названо: `Надени му име брз на плен` (Ис. 8:3). На ово не могу ништа да одговоре. Како је пророк рекао `Надени му име брз на плен`? Зато што се након Његовог рођења догодило да је плен отет и подељен, онда и сам догађај који се догодио за Његово време Му се и даје уместо имена“.

Свети Јустин Ћелијски додаје и да Емануил као име Бога, управо значи да је Бог са нама, са нашом људском природом. Да смо зато у стању да опет будемо са Богом, јер је Он обновио нашу палу природу.

Настављамо са стиховима до краја главе. У питању су 24. и 25. стих:

„Уставши Јосиф од сна, учини како му заповједи анђео Господњи и узе жену своју. И не знадијаше за њу док не роди сина својега првенца, и надену му име Исус“.

Свети Оци, а свети Златоуст посебно, говоре о Јосифовој одлучности сада, након што му је анђео развејао све сумње и умирио душу. Као праведник био је врло одлучан да одмах испуни вољу Господњу. Ово је својствено за светитеље, да не одлажу испуњење воље Господње. То видимо и по призиву апостола – чим их је Господ позвао, кренули су за Њим.

Речи „и не знадијаше за њу док не роди сина својега првенца, и надену му име Исус“ служе као камен спотицања многим рационално богословствујућим умовима, нарочито протестантима који говоре о томе да је Увекдјева Марија тобоже имала односе са Јосифом након што је родила Исуса јер глагол ‘познати’ се у Светом Писму користи често као термин за телесне односе. Као прво, ми из Предања знамо да је Јосиф био старац и да је имао 80 година. Као друго, што говоре и Свети Оци, сведок таквог чуда, уз потоње јављања анђела, не би се усудио да дотакне Дјеву. Као треће, његова врлина је била велика, што се види и по његовом поступању док је још био узнемирен јер није знао за тајну оваплоћења Божијег. По протестантским теоријама, Јосиф је био млад човек, што најбоље то можете видети по њиховим филмовима и цртаћима о Божићу – њега тамо увек представљају као младог, наочитог човека.

Свети Јован Златоуст даје сјајан одговор на ову заблуду: „Такав праведник какав је био Јосиф није пожелео да позна Дјеву након тога што је на тако неизрецив начин Она постала Мајка и удостојила се да роди на до тада нечувен начин и донесе необични Плод. Да је он познао и заиста имао за жену, зашто би Исус Христос Њу дао ученику као жену која нема никога код себе и заповедио му да је узме код себе?“ Свети Јован мисли на речи које је Господ на крсту упутио апостолу Јовану, рекавши му: „Ето ти Мајке“. Златоуст даље наставља ову мисао и каже: „Неки ће рећи: како се Јаковљева деца називају браћом Исуса Христа? Исто као што се и сам Јосиф сматрао за мужа Марије.“

Треба рећи и да сама конструкција реченице збуњује и неке од нас, православних хришћана. Не знадијаше за њу док не роди сина својега првенца. Реч „док“ подстиче на размишљање да није имао односе са Њом само до рођења, а питамо се шта је било после тога.  Блажени Теофилакт даје одговор на ово на следећи начин: „Реч ,док“ овде не значи да је пре порођаја није познао, а да је после познао већ да је он уопште никада није познао. Таква је особина језика Светог Писма, јер се каже да се гавран није вратио `док не пресахну вода на земљи“ (1.Мојс. 8:7), иако се није вратио ни после тога“. Блажени Теофилакт овде говори о догађајима након Потопа. Он наставља: „Или, опет, (када Господ каже): `Ја сам с вама у све дане до свршетка века` (Мт. 28:20). Зар после свршетка века неће бити са нама? Како је то могуће? Управо тада ће бити још више (са нама). Тако и овде, речи: `док не роди`, схвати у том смислу да Јосиф није знао за њу ни пре ни после порођаја. Јер како би се Јосиф коснуо ње, свете, када је добро знао за њен неисказан порођај“.

Што се тиче речи „Сина својега Првенца“, блажени Теофилакт пре настанка протестантизма одговара на протестантску заблуду у којој се они позивају на реч „првенац“, говорећи да је ово наглашавање заправо доказ да су они тобож имали још деце у браку након Исусовог рођења. Блажени Теофилакт пише: „Назива Га првенцом не зато што је Она тобож родила неког другог сина, већ просто зато што се Он родио као први и као једини: Христос је и `првородни`, као онај који се родио први, и `јединородни`, као онај који нема другог брата“.

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић

Последње објаве

Пратите нас

Јутјуб

Насиље на друштвеним мрежама

Обраћање управника Мисионарског одељења учесницима Тридесетог сабора православне омладине

Хришћански одговор на изазов вештачке интелигенције

Вештачка интелигенција – добар слуга и/или зао господар?, први део

Захвалница Патријарху Порфирију

Црква у јавној сфери у секуларном друштву

Пријавите се својом е-адресом на нашу листу и примајте редовно новости о активностима Мисионарског одељења АЕМ.

Ненад Бадовинац

Зоран Луковић

Рођен 11. јуна 1961, одрастао и школовао се у Београду. Војни рок одслужио у Дивуљама код Сплита 1980/81.

Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1988 год.

Мастер академске студије: Тероризам, организовани криминал и безбедност, при  Београдском универзитету завршио 2016 године одбраном рада: Верске секте као инструмент политичке радикализације. Добија звање Мастер менаџер Безбедности

Студије: Верске заједнице – иновације знања, завршио на Факултету политичких наука 2017.

Двогодишњи мастер програм Религија у друштву, култури и европским интеграцијама завршава 2022 године на Београдском универзитету и добија звање Мастер Религиолог.

У радном односу од студентских дана.

Прво запослење засновао 01.01.1984. у Народном позоришту, радећи као помоћно сценско-техничко лице (реквизитер, декоратер и статиста).

Од 1988, новинар по уговору, у редакцији Београдског ТВ програма у тиму Мирка Алвировића.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова 1990, као инспектор-оперативац у Одељењу за крвне деликте београдске криминалистичке полиције. У истом својству провео 6 месеци у Призрену (1993/94).

Ангажован на пословима полиграфског испитивача у београдској криминалистичкој полицији од 1995. до 2011. године, након чега прелази у Управу за аналитику МУП-а, где децембра 2015. дочекује пензију.

Од средине осамдесетих година прошлог века, приватно и професионално прати појаве екстремизма, верског радикализма, сектног и манипулативног деловања и ангажује се у пружању помоћи жртвама и члановима њихових породица. По питањима из ових области сарађивао у више домаћих и страних часописа и одржао више стотина јавних наступа (јавна предавања, електронски медији… итд).

Активно учествовао на многим међународним и домаћим конференцијама и скуповима стручњака из области праћења сектног и манипулативног деловања, при чему се овде наводе оне најважније за последњих петнаестак година :

  • 2005 – Берлин – конференција: Присуство секти у Источној Европи; имао излагање на тему: Искуства МУП-а Србије у раду са сектама.

 

  • 2006 – Брисел – на челу делегације из Србије, која прва у региону преко удружења грађана ЦАС (Центар за антрополошке студије), постаје члан ФЕКРИС, европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme).
  • Oд 2006, готово редовно присутан на конференцијама ФЕКРИС: Брисел, Хамбург (2007), Софија (2007), Пиза (2008), Санкт Петерсбург (2009), Ријека (2009), Лондон (2010), Познањ и Варшава (2011), Софија (2013)…

 

  • 2007 Софија: У организацији бугарског Център за проучване на нови религиозни движения, присутан с радом   Људска права и секте у Србији;            

 

  • Исте 2007 године у Бриселу, постаје члан ICSA (америчко-канадска федерација – International Cultic Studies Associations) на годишњој међународној Конференцији, одржаној од 29. јуна до 01. јула, у оквиру које учествује с радом на тему: Society for Scientific Spirituality “SANATAN”: Doctrines, Terrorist Teachings, and Psycho-Manipulative Practices, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић (објављен у научном Зборнику: The phenomenon of cults from a scientific perspective; ed. Piotr Tomasz Nowakowski, Maternus, 2007).

 

  • 2009 Санкт Петерсбург: У организацији руског Центра Религиоведческих исследований, на међународној конференцији FECRIS, одржаној 15 и 16. маја, учествовао са радом Cultic and Subversive Elements in Activities and Practices of Political Non-Governmental Organizations, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић.

 

  • 2010 Београд: учествовао као координатор и предавач (две теме: Друштвено-историјски оквир Нових облика зависности и Неформалне групе младих и сектно деловање), на Семинару стручног усавршавања за просветне раднике, који је Завод за унапређење образовања и васпитања акредитовао као обавезан (објављен у „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању за школску 2009/2010“, под бр. 540 и називом: „Нови облици зависности и савремени комуникациони системи“). Семинар је 27.05.2010. године, у просторијама Скупштине града Београда био одржан уз подршку Секретаријата за образовање града Београда, а у извођењу НВО Центар за антрополошке студије.

 

  • 2010 Лондон, LSE, учешће на конференцији Cults and crime; презентација на тему
    New experiences of the Ministry of the Interior of Serbia in working with sects.

 

  • 2011 Познањ и Варшава (05-07. маја 2011): конференције на тему Systematic abuse in cults: testimonies and evidence, у организацији FECRIS i RORIJ (Ruch Obrony Rodziny i Jednostki), уз подршку College of Education and Administration in Poznan; учествовао са радом на тему Methods of Cult Indoctrination in Serbian Extremist Political Groups.

 

  • Од 2008-2017, након иницијативе великодостојника Кипарске православне Цркве да се на међународном плану формира посебна, Међународна мрежа представника православних држава и помесних Цркава (2007 г.), већ следеће 2008.године, кренуло се са непосредном разменом искустава, као и са сталним сусретима. Са благословом епископа јегарског, потом митрополита загребачко-љубљанског, а данас патријарха српског др Порфирија, аутор учествовао са радовима, као и у раду стручних и извршних органа ове православне мреже и то на: Кипру (2008), Русији (2009, 2014), Бугарској (2010, 2013, 2016), Грчкој (2011), Србији (2012), Словенији (2015) и Пољској (2017),

 

  • 2013 Београд: у мају учествовао у целодневном стручном Семинару о безбедносно интересантним аспектима сектног и манипулативног деловања, у организацији Безбедносно-информативне агенције (за раднике из оперативног састава), са презентацијом на тему Измештени систем вредности као последица сектног деловања.

 

  • 2013-2017 Загреб: Пасторални институт и Провинција светог Јеронима, фрањеваца конвентуалаца, оранизатор је више конференције из предметне тематике. Аутор сарађује и непосредно учествује, са радовима: Појединац као носилац култног деловања, Ритуални и култни злочини и карактеристике њихових извршилаца, Утицај култних елемената на систем вредности појединаца и Има ли култног деловања без групе.

 

  • 2018 Сребрно језеро, 27 и 28 април; у оквиру Међународне научне конференције, „Традиционална и нова религиозност – прошлост и будућност“, у организацији Института друштвених наука, 27 и 28 априла 2018 године, учествовао са радом: Псеудохиндуистички радикализам у Србији – случај Санатан.

 

  • 2022 Марсеј 24 и 25 март, конференција ФЕКРИС Секташке злоупотребе у области здравства: FECRIS conference: Les derives sectaires dans le domaine de la sante

 

  • 1996-2024 Више стотина, предавања, трибина, јавних и медијских наступа у Србији и иностранству.

 

Презвитер др Оливер Суботић

Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (природно-математички смер). Дипломирао је на Одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука у Београду (2004) и на општем смеру Православног богословског факултета (2005), који је упоредо студирао. Магистрирао је на Православном богословском факултету (2008), а доктори-

рао на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (2011).

Током основних студија две године је радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, у својству стручног сарадника на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. После окончања студија информатике радио је на Православном богословском факултету у Београду као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007–2009) и у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову (Београд). У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха Иринеја, постављен је на другу парохију при храму Светог Александра Невског у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ је крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао пуних 16 година. Један краћи период је био и вршилац дужности председника Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке (2008). Као стални члан Катихетског одбора Архиепископије био је задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008–2014). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (2011–2015). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. С обзиром на искуство које је у младости имао у борилачким вештинама, непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз чувеног карате мајстора протојереја-ставрофора Војислава Билбију, за координатора тог пројекта. У прелазном периоду, до избора новог српског патријарха, вршио је дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020–2021).

Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.

Непосредно по оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, одлуком Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, постављен је за његовог првог управника.

Објавио је 13 књига.

Благословом Божијим, са супругом Мирјаном има троје деце: Нину, Саву и Николу.

Ђакон др Александар Милојкоов

Ђакон др Александар Милојков је православни доктор теологије. Докторирао је у области патрологије на тему „Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на којем је претходно завршио основне и мастер студије теологије. Био је студент генерације на поменутом факултету, а у току студија, због изузетног успеха, више пута је награђиван и био је стипендиста Министарства вера Владе Републике Србије.

Верску наставу у Земунској гимназији предаје од 2010. године. У периоду од 2021. до 2024. године обављао је дужност координатора у Одбору за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке. Од 2024. године, Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, постављен је за уредника Православног мисионара – часописа за који је без прекида писао веома запажене чланке, почев од 2008. године. Аутор је четири књиге, од којих су три православна катихизиса за средње школе и гимназије (у употреби за православну верску наставу у средњим школама и гимназијама у Републици Хрватској), десетак научних радова, који су објављени у релевантним научним часописима и преко стотину теолошких есеја, објављених у различитим часописима, претежно у Православном мисионару. Активно ради на преводу списа Светих Отаца са латинског језика (Светог Августина и других западних Отаца). Један је од водећих српских стручњака за богословље Светог Августина Ипонског. Често је присутан у медијима, штампаним, електронским, радију и телевизији, на којима говори на различите црквене, просветне и теолошке теме.

Као ђакон служи у храму Вазнесења Господњег у центру Београда од 2023. године. Ожењен је супругом Соњом и отац је две кћерке, Јелене и Марије, са којима живи у Београду.

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић рођен 1956 године у Угљевику, Српска.

Свештеник у Загребу и секретар Епархијског управног одбора Митрополије загребачко-љубљанске од 1979 године.
Из Загреба опслуживао мисионарску парохију у Марибору.
Парох при храму Светог Александра Невског у Београду од 1991. године.
Од 2000. године Старешина истог храма и управник Православне мисионарске школе све до одласка у мировину 2023. године.

Четрдесет и две године свештеничке службе карактерише интензивно бављење мисионарским радом.

Добитник ордена Светог Саве трећег степена.