„Дивљаше се народ науци Његовој…“

24. и 25. стихови су пред нама:

Сваки, дакле, који слуша ове речи моје и извршује их, упоредићу га са човеком мудрим који сазида кућу своју на камену; И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови, и навалише на кућу ону, и не паде; јер беше утемељена на камену.

Послушајмо како свети Игњатије Брјанчанинов пише о великој користи коју хришћани у духовном животу имају од изучавања Светог Писма: „Човек који темељи свој живот на изучавању Јеванђеља и на испуњавању јеванђелских заповести, поставио га је на најчвршћи камен. У какав год животни положај буде постављен од стране околности, он ће непрестано напредовати, иако је његово дело, иако је његов подвиг и успех неприметан и несхватљив за друге. Какве год жалости и искушења наишли, не могу да га оборе… Овде су живот и душевно расположење упоређени са домом; овај дом добија необичну чврстину од Божанске неограничене силе којом су преиспуњене Христове речи. Очигледно је да чврстину какву души даје испуњавање Христових заповести, не може дати никакво друго средство; Христова сила делује у Његовим заповестима.“ Управо из тог разлога и Марко Подвижник говори о томе на следећи начин: „Господ је скривен у Својим заповестима. Онима који га траже, Он се открива по мери [у којој их испуњавају].“ Видимо да је то суштина – испуњавање заповести. Један савремени подвижник говори да ми хришћани не треба да граде свој живот на начелима која не представљају суштину хришћанства. Рецимо на посту, јер посте и хиндуси, муслимани, посте и будисти. Не може да се гради свој живот и на осамљивању, јер се осамљују и подвижници који нису православни. Дакле, треба да се уздамо не у нешто спољашње, већ у суштину, а суштину Православља представља Јеванђеље.

Свети Јустин цитира светог Јована Златоустог у објашњењу речи воде и ветрови и пише: „Под водама и ветровима ваља разумети људске несреће и недаће: клевете, туге, смрт, погибао ближњих, увреде и свако друго зло које се може у овом животу догодити. Но душа праведног човека не може ничим бити побеђена, јер је на камену основана. А каменом Христос назива тврдоћу свог учења. И заиста, заповести су Његове далеко тврђе од камена. Помоћу њих праведник се уздиже изнад свих валова искушења и ревносно испуњујући заповести Спасове побеђује не само гоњења од људи, већ расипа у прах и све нечисте силе. Сведок тога је Јов који усред свих ђавољих сплетки остаје непоколебљив. Томе су сведоци и Апостоли… Реците, шта може бити блаженије од таквог живота? Тако шта нам нико не може обећати: ни телесна снага, ни слава, ни власт, нити ишта друго, већ једино и само – стицање врлине. Сем врлинског живота потпуно је немогуће наћи други начин живота који би био слободан од свих зала. Апостоли су били нападани са свих страна; многе олује су ударале на њих, па ипак све то није могло ни најмање поколебати њихово јунаштво, нити их бацити у тугу… На сличан начин сваки од нас може то исто доживети, само ако ревносно испуњује заповести Христове.“

Блажени Јероним додаје следеће: „Киша која жели да сруши дом је ђаво. Реке су сви антихристи који мудрују против Христа. Ветрови су злочини које демони чине у поднебесју“.

Свети Макарије Велики са своје стране обраћа пажњу на помисли и говори да једино уз помоћ божанских помисли, у борби са помислима греха човек може да подигне чврсто здање и да победи искушења која наилазе. Он пише: „Богољубива душа која жели да изгради дом по речи Господа, не подиже га на песку лукавих помисли греха, већ копа и удубљује место за темељ, одсецајући од себе, колико је то могуће, зле помисли које су налик песку. И тако све док не пронађе чврсте и непоколебиве помисли Христове вере, док не пронађе Христа – истински Камен који ни врата пакла неће надвладати (Мт. 16:18). На сличан начин и душа гради свој дом, захваљујући добром животу има чисто срце, добру савест и нелицемерну веру… На тај начин она завршава духовну градњу дома Божијег, који је чист изнутра, а споља је још чистији. “ Колико год нама некада изгледа да је обраћање пажње на своје помисли подвиг искључиво за монахе, из светоотачких објашњења видимо да се то односи и на нас у свету. Наравно, не можемо да будемо у истом подвигу као и монаси због начина живота, али то не значи да треба да занемаримо оно што се дешава у нашем уму и нашој души.

Настављамо даље светоотачко тумачење, 26. и 27. стих гласе:

А сваки који слуша ове речи моје и не извршује их, биће сличан човеку лудом који сазида кућу своју на песку; И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови и ударише на кућу ону, и паде, а пад њезин бијаше страшан.

Свети Јован Златоуст дубоко говори о свој трагедији порочног живота – и овде и у вечности. Ево како свети Јован говори о томе: „Порок своје следбенике чини најнеразумнијим. Пад њезин бијаше страшан, говори Спаситељ. И заиста, овде опасност прети не стварима које су од мале важности, већ души и притом прети лишавањем неба и његових нетрулежних добара. Али и пре тога, порочни човек живи најнесрећнијим животом, спојен са непрекидним жалостима, страхом, бригама и великим немиром на шта указује и Премудри Соломон говорећи: Беже безбожници кад их нико не гони (Приче 28:1). Заиста, такви људи дрхте од сенке, сумњиче другове, непријатеље, слуге, знане и незнане. На тај начин, пре вечних мука још овде трпе најсуровије мучење. Показујући све то, Христос је рекао: Пад њезин бијаше страшан. Тако и несрећама овог живота снажно убеђује најупорније невернике да избегавају порок“. И заиста, све ово о чему говори Златоуст може да се види ако се прочита нека књига или погледа филм о животима познатих диктатора, криминалаца, злочинаца.

Ево објашњења светог Кирила Александријског из кога можете да видите сву дубину светоотачког тумачења, свих нијанси на које Оци обраћају пажњу када објашњавају Христове речи. Ево Кириловог објашњења: „Господ је о човеку мудром рекао: упоредићу га, а о лудом, биће сличан. Јер човек који ради на врлини све може у Христу Који му моћ даје, од Кога је све у чему људи напредују, од Кога је и премудрост, разум и добро. Код лудог човека Бог није узрок његовог зла и неразумности, већ он сам постаје сличан безумном, када одступи од онога што је сагласно природи и када се нађе у ономе што је противприродно“.

Блажени Теофилакт Охридски објашњава о коме Христос овде говори, те да уопште нису у питању људи који не верују у Бога. Ево његових речи: „Неверници не падају, јер они стално леже на земљи, већ верник (који не живи по заповестима Божјим). Зато је и његов пад страшан, будући да је хришћанин.“ Зато и свети Јустин Ћелијски говори ово: „Но на песку зида дом душе своје не само човек који зида себе на не-Христу и Антихристу, већ и човек који слуша речи Христове, који зна речи Христове, који верује у речи Христове, а не извршује их; човек који је хришћанин по имену, по хаљини, а не по срцу и души. Човек који верује у Христа, а не твори дела Христова.“

Занимљиво је да у хришћане који граде свој дом на песку свети Игњатије Брјанчанинов убраја и људе који цео свој живот граде на телесном подвигу, а занемарују Христове заповести. Он говори о нечему што се може видети и данас, када многи посте, иду у храм да се причесте, а све под паролом „ваља се, треба тако“. Тако пролазе године, а такви људи се уопште не запитају чему све то, сав тај пост, сви ти обичаји којих се они држе, да не говоримо да узму да прочитају Јеванђеље. Ево речи светог Игњатија: „Лако се разара живот који споља изгледа добар код људи који у његов темељ постављају искључиво неки телесни подвиг, или и многе подвиге, понекада веома тешке и веома истакнуте, али не обраћају дужну пажњу на јеванђелске заповести. Јако често се дешава да подвижници чак не обраћају ни најмању пажњу на јеванђелске заповести, отворено их газе, не дајући им никакву вредност и нимало не схватајући њихову важност. Такви подвижници се при искушењу које се неочекивано појави или при неочекиваној промени у животу, не само јако брзо поколебају, већ бивају изложени и потпуном моралном растројству које се у Јеванђењу назива страшним падом дома душе“.

Настављамо са последњим стиховима седме главе, 28. и 29. стих:

И када заврши Исус речи ове, дивљаше се народ науци Његовој. Јер их учаше као онај који власт има, а не као књижевници и фарисеји.

Свети Филарет Амфитеатров има одлично запажање о овим стиховима и говори: „Ова Беседа на многе од нас не оставља то спасавајуће дејство које је настало у народу који је слушао Исуса Христа. Разлог за ово није реч Божија, већ неприпремљеност наших срца да је примимо“. Један савремени подвижник говори да смо се ми већ навикли на речи Спаситеља, нама се чини као да се оне подразумевају саме по себи. Да нажалост, ми данас не осећамо сву њихову оштрину, значај и необичност. Људи који су по први пут слушали Беседу на гори су се дивили учењу Господа. Ова беседа није у складу са такозваним здравим разумом, ни ономе кога су се људи придржавали онда, ни оном кога се придржавају данас. Господ нас учи потпуно другачијем приступу животу.

Послушајте како свети Златоуст објашњава овај феномен, ову задивљеност од стране народа иако је сва логика сматрала да је тако нешто скоро немогуће. Ево његових речи: „Требало је да народ, судећи по тежини предложених заповести и узвишености наредби, болује и да падне духом; међутим, сила Учитеља је била таква да је многе придобио и довео у стање највећег дивљења. Сладошћу Својих речи убедио их је да не одступају од Њега, већ да сви следе за Њим. Ето колико је велику љубав улио према Својим речима! Међутим, они су се највише дивили Његовој власти јер Он Своју беседу није говорио из другог лица, као пророк Мојсеј, већ је свуда показивао да Он Сам има власт. Тако је, дајући законе Он стално додавао: А Ја вам говорим и подсећајући на Последњи дан, представио Себе Судијом, како у односу на казне, тако и у односу на награде. Све то би требало да узнемири слушаоце. Јер, ако су књижевници хтели да каменују Христа и прогонили Га онда када је већ доказао Своју власт самим делима, како да се онда народ не саблазни, када је Господ Исус само на речима доказивао Своју власт и посебно када су ове речи биле изговорене на самом почетку, пре него што је показао Своју силу? А опет, са народом се ништа слично није догодило. Јер када срце и ум имају добро расположење, онда се лако уверавају речима истине. Ето зашто су се књижевници саблазнили и онда када су чуда говорила о Његовој моћи; а ови слушаоци су само пазили на Његово учење, повиновали се и следили за Њим“. У овој последњој мисли светитеља, да су отвореност ума и срца кључни за прихватање истине се крије и разлог зашто неки људи иако јасно знају шта хришћанство учи, ипак праве избор да не буду са Богом.

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић