„Где је цар јудејски који се роди?“

Настављамо са тумачењем Јеванђеља по Матеју, и прелазимо на другу главу. 1. и 2. стих гласе:

А када се Исус роди у Витлејему јудејскоме у дане Ирода цара, гле, дођоше мудраци од Истока у Јерусалим и рекоше: Где је цар јудејски који се роди? Јер видесмо његову звезду на Истоку и дођосмо да му се поклонимо.

Блажени Теофилакт Охридски одмах на почетку скреће пажњу на значење речи „Витлејем јудејски“. Он пише: „Витлејем упреводу значи „дом хлеба“, (јеврејски Beeyt – Laachem) а Јудеја „исповедање (Бога)“. Даље он говори и да хришћанин који исповеда Бога треба да постане дом духовног хлеба, то јест, Христа, као што Христос и говори: Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14:23).

Такође, по тумачењу блаженог Теофилакта, апостол Матеј помиње време владавине цара Ирода би напоменуо читаоцу да се испунило време доласка обећаног Месије, јер су сви знали за пророчанство старозаветног патријарха Јакова: Палица владалачка неће се одвојити од Јуде, нити од ногу његових онај који поставља закон, докле не дође онај коме припада, и њему ће се покоравати народи (1 Мојс. 49:10). Јевреји више нису имали свог цара, њима је владао Ирод који је био пореклом Идумејац, мајка му је била Арабљанка. И овде видимо да апостол са само пар речи открива толико истина, које читаоцу лако могу да промакну ако није темељно упознат са Светим Писмом.

Свети Јован Златоуст говори да речима „дођоше мудраци од Истока у Јерусалим“, апостол показује да је разлог њиховог доласка заправо служи и као осуда Јевреја за њихову равнодушност према Божијем откривењу. Ево његових речи: „Пошто Јудејци, непрестано слушајући пророке који су објављивали Христов долазак, нису обраћали посебну пажњу на то, Господ је позвао варваре да дођу из далеке земље и питају о Цару који се родио код Јудеја; они од Персијанаца сазнају за оно што нису желели да науче од пророка. Бог је тако учинио да би им дао најбоље средство да се увере ако буду разумни, или да се лише сваког оправдања ако остану упорни. И стварно, шта могу да кажу као своје оправдање Јудејци који нису примили Христа после толико много пророчких доказа, видећи мудраце који су примили Бога и поклонили Му се једино због јављања звезде?“ Наш свети Николај Жички  са своје стране описује контраст између усрђа које су имали мудраци и потпуне равнодушности тадашњих Јудеја према Богу и примећује: „Уображени доглавници и горди мудраци јерусалимски не сматраху потребним ни да два сата пешаче до Витлејема и виде онога, кога су четрдесет покољења од Аврама чекала да дође, док, међутим, звездари са Истока, из мрачних незнабожачких земаља, месецима путоваху, да би се поклонили Цару Христу.“

Што се тиче личности три мудраца, Свети Оци за њих говоре да су били учени људи пореклом из држава које су улазиле у састав Вавилонског царства. Неки од Отаца су говорили да су пореклом из Арабије, неки из Персије или из самог Вавилона. Свети владика Николај Жички то одлично сумира на следећи начин: „Од споредне је важности из које су баш источне земље они дошли; од главне је важности пак то, што они долазе у име целог звездопоклоног Истока, да се поклоне најсјајнијој Звезди на небу историје људске. То и хоће Јеванђелист да нам каже – они су дошли од Истока и у име Истока, а не у име једне источне земље или једног источног народа, на поклоњење Новорођеноме.“ Дакле, то је суштина – у име целог незнабожног рода људског су дошли да се поклоне Господу Христу.

У питању су људи који су били посвећени изучавању звезда, дакле, астрономи, а не астролози као што постоје верзије. Према једном предању, њихова имена су била Валтазар, Мелхиор и Гаспар, и они су касније мученички пострадали за Господа. Њихово кретање на пут, након што су видели необичну звезду на небу, Свети Оци повезују са старозаветним догађајем, описаним у 4. Мојс. 24:17, где се наводе Валаамове речи. Валаам је требао да прокуне Израиљ, али је под дејством Духа изрекао пророчанство: „Видим га, али не сад; гледам га, али не изблиза; изаћи ће Звезда из Јакова и устаће Палица из Израиља, која ће разбити кнезове Моавске и разорити све синове Ситове.“

Свети Кесарије Арелатски објашњава околности које су покренуле мудраце на тако далеки и опасан пут: „Ако су Валаамова пророчанства била укључена од стране Мојсеја у свештене књиге, колико су онда детаљније била записана од стране људи који су живели у Месопотамији, где је Валаам постао познат и где је његова вештина, као утврђена, нашла следбенике? Управо од њега потиче род магова [мудраца] и та наука се и сачувала у источним земљама. Они су код себе имали записано све о чему је пророковао Валаам, а такође су имали записе да ће изаћи звезда од Јакова и да ће из Израиља устати човек. Све су то магови имали записано код себе и зато када се родио Исус Христос, они су препознали звезду и сами схватили да се пророчанство испунило – брже него израиљски народ који је равнодушно прихватао пророчке речи. А они су из свега што је Валаам оставио записано, препознали да је настало време, дошли су и нашавши Га, истог трена Му се поклонили“.

О звезди која је водила мудраце постоји јако пуно занимљивих светоотачких увида, прво о природи ове звезде, затим оповргавању аргумената људи који су користили овај догађај у Светом Писму да оправдавају астрологију, а такође и објашњења зашто је Господ користио звезду да би покренуо мудраце на толики пут? Хајдемо редом.

Свети Јован Златоусти говори да је звезда која је водила мудраце била заправо Анђео. Ову мисао потврђује са неколико занимљивих чињеница. Ево како говори: „То није била обична звезда, па чак не ни звезда, већ како ми се чини, нека невидљива сила која је узела изглед звезде. То као прво доказује сама њена путања. Нема и не може бити звезде која има такву путању. Видимо да и сунце и месец и све звезде иду од истока на запад; а ова звезда је ишла са севера на југ, јер у том положају се налази Палестина у односу на Персију. Као друго, може се видети и из самог времена: звезда се јавља не ноћу, већ у сред дана, при сијању сунца, што не само да није својствено звезди, него ни месецу. Иако је месец већи од звезда, при појави сунчеве светлости он се одмах скрива и постаје невидљив. Звезда Христова је својим сијањем била јача од сунчане светлости и колико год сунчана светлост била јака, звезда је сијала још јаче. Као треће, она се видела и показивала им пут. Када су дошли у Јерусалим, звезда се сакрила. Затим, када су они рекли Ироду зашто су дошли, оставили га и кренули на пут, звезда се поново јавља. Ово већ није кретање звезде, већ неке потпуно разумне силе. Звезда није имала свој одређени пут, већ када је било потребно да стане и она је стајала у свему водећи рачуна о потребама мудраца, као стуб од облака по коме се јудејски народ и заустављао и кретао са места када је било потребно.“

Исти светитељ говори и против астролога и њиховог позивања на ову звезду на следећи начин: „Шта говоре противници истине? Ето, кажу, написано је да се и приликом Христовог рођења јавила звезда: то значи, говоре они, да је астрологија истинска наука. Ако се Христос родио по законима астрологије, како је Он онда истребио астрологију, одбацио судбину, затворио уста демонима, изгнао заблуду и оборио врачање сваке врсте?“

Мудраци су били призвани на поклоњење истинитом Богу по принципу који видимо касније и у Јеванђељу. Ево на шта мислим. Господ Исус је апостоле који су били рибари призвао преко чудесног улова риба који је описан у јеванђељу по Луки, 5:4-11. Тако је исто и мудраце према речима светог Јована Златоустог призвао преко звезде.

Ево како он говори: „Питаш ме због чега је Бог довео мудраце Христу таквом појавом (звездом)? А како другачије? Да им пошаље пророке? Не би их примили. Да им да глас свише? Не би пазили ни на глас. Да им пошаље анђела? Ни њега не би послушали. Зато Бог, остављајући таква средства, по Свом посебном снисхођењу користи оно што им је било најпознатије да би их призвао: показује велику и необичну звезду да би их она поразила и величином, предивним изгледом и необичном путањом. Опонашајући ово, и апостол Павле када говори са незнабошцима, Јелинима, почиње реч са жртвеником и наводи сведочанства из њихових песника; када проповеда Јудејцима, говори о обрезању – учећи оне који живе под законом, почиње са законом. Пошто свако воли оно на шта је навикао, томе се и окрећу и Бог и људи које Он шаље за спасење света“.

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић

Фото: Манастир Дечани

© 2025 Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке. Сва права задржана.

Последње објаве

Пратите нас

Јутјуб

Катихета Бранислав Илић: Мисија портала „Кинонија“ – позив на заједништво у Господу

Aгностицизам – да ли хришћанин може бити агностик?

Предавање: „Стварање у доба вештачке интелигенције“

Предавање: „Изазови породичног живота у добу вештачке интелигенције“

Катихета Бранислав Илић: Како се упокојила и зашто је празан гроб Христове мајке?

Одржано предавање: „Прича о Теслиним прецима и херцеговачким пријатељима“

Пријавите се својом е-адресом на нашу листу и примајте редовно новости о активностима Мисионарског одељења АЕМ.

Ненад Бадовинац

Зоран Луковић

Рођен 11. јуна 1961, одрастао и школовао се у Београду. Војни рок одслужио у Дивуљама код Сплита 1980/81.

Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1988 год.

Мастер академске студије: Тероризам, организовани криминал и безбедност, при  Београдском универзитету завршио 2016 године одбраном рада: Верске секте као инструмент политичке радикализације. Добија звање Мастер менаџер Безбедности

Студије: Верске заједнице – иновације знања, завршио на Факултету политичких наука 2017.

Двогодишњи мастер програм Религија у друштву, култури и европским интеграцијама завршава 2022 године на Београдском универзитету и добија звање Мастер Религиолог.

У радном односу од студентских дана.

Прво запослење засновао 01.01.1984. у Народном позоришту, радећи као помоћно сценско-техничко лице (реквизитер, декоратер и статиста).

Од 1988, новинар по уговору, у редакцији Београдског ТВ програма у тиму Мирка Алвировића.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова 1990, као инспектор-оперативац у Одељењу за крвне деликте београдске криминалистичке полиције. У истом својству провео 6 месеци у Призрену (1993/94).

Ангажован на пословима полиграфског испитивача у београдској криминалистичкој полицији од 1995. до 2011. године, након чега прелази у Управу за аналитику МУП-а, где децембра 2015. дочекује пензију.

Од средине осамдесетих година прошлог века, приватно и професионално прати појаве екстремизма, верског радикализма, сектног и манипулативног деловања и ангажује се у пружању помоћи жртвама и члановима њихових породица. По питањима из ових области сарађивао у више домаћих и страних часописа и одржао више стотина јавних наступа (јавна предавања, електронски медији… итд).

Активно учествовао на многим међународним и домаћим конференцијама и скуповима стручњака из области праћења сектног и манипулативног деловања, при чему се овде наводе оне најважније за последњих петнаестак година :

  • 2005 – Берлин – конференција: Присуство секти у Источној Европи; имао излагање на тему: Искуства МУП-а Србије у раду са сектама.

 

  • 2006 – Брисел – на челу делегације из Србије, која прва у региону преко удружења грађана ЦАС (Центар за антрополошке студије), постаје члан ФЕКРИС, европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme).
  • Oд 2006, готово редовно присутан на конференцијама ФЕКРИС: Брисел, Хамбург (2007), Софија (2007), Пиза (2008), Санкт Петерсбург (2009), Ријека (2009), Лондон (2010), Познањ и Варшава (2011), Софија (2013)…

 

  • 2007 Софија: У организацији бугарског Център за проучване на нови религиозни движения, присутан с радом   Људска права и секте у Србији;            

 

  • Исте 2007 године у Бриселу, постаје члан ICSA (америчко-канадска федерација – International Cultic Studies Associations) на годишњој међународној Конференцији, одржаној од 29. јуна до 01. јула, у оквиру које учествује с радом на тему: Society for Scientific Spirituality “SANATAN”: Doctrines, Terrorist Teachings, and Psycho-Manipulative Practices, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић (објављен у научном Зборнику: The phenomenon of cults from a scientific perspective; ed. Piotr Tomasz Nowakowski, Maternus, 2007).

 

  • 2009 Санкт Петерсбург: У организацији руског Центра Религиоведческих исследований, на међународној конференцији FECRIS, одржаној 15 и 16. маја, учествовао са радом Cultic and Subversive Elements in Activities and Practices of Political Non-Governmental Organizations, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић.

 

  • 2010 Београд: учествовао као координатор и предавач (две теме: Друштвено-историјски оквир Нових облика зависности и Неформалне групе младих и сектно деловање), на Семинару стручног усавршавања за просветне раднике, који је Завод за унапређење образовања и васпитања акредитовао као обавезан (објављен у „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању за школску 2009/2010“, под бр. 540 и називом: „Нови облици зависности и савремени комуникациони системи“). Семинар је 27.05.2010. године, у просторијама Скупштине града Београда био одржан уз подршку Секретаријата за образовање града Београда, а у извођењу НВО Центар за антрополошке студије.

 

  • 2010 Лондон, LSE, учешће на конференцији Cults and crime; презентација на тему
    New experiences of the Ministry of the Interior of Serbia in working with sects.

 

  • 2011 Познањ и Варшава (05-07. маја 2011): конференције на тему Systematic abuse in cults: testimonies and evidence, у организацији FECRIS i RORIJ (Ruch Obrony Rodziny i Jednostki), уз подршку College of Education and Administration in Poznan; учествовао са радом на тему Methods of Cult Indoctrination in Serbian Extremist Political Groups.

 

  • Од 2008-2017, након иницијативе великодостојника Кипарске православне Цркве да се на међународном плану формира посебна, Међународна мрежа представника православних држава и помесних Цркава (2007 г.), већ следеће 2008.године, кренуло се са непосредном разменом искустава, као и са сталним сусретима. Са благословом епископа јегарског, потом митрополита загребачко-љубљанског, а данас патријарха српског др Порфирија, аутор учествовао са радовима, као и у раду стручних и извршних органа ове православне мреже и то на: Кипру (2008), Русији (2009, 2014), Бугарској (2010, 2013, 2016), Грчкој (2011), Србији (2012), Словенији (2015) и Пољској (2017),

 

  • 2013 Београд: у мају учествовао у целодневном стручном Семинару о безбедносно интересантним аспектима сектног и манипулативног деловања, у организацији Безбедносно-информативне агенције (за раднике из оперативног састава), са презентацијом на тему Измештени систем вредности као последица сектног деловања.

 

  • 2013-2017 Загреб: Пасторални институт и Провинција светог Јеронима, фрањеваца конвентуалаца, оранизатор је више конференције из предметне тематике. Аутор сарађује и непосредно учествује, са радовима: Појединац као носилац култног деловања, Ритуални и култни злочини и карактеристике њихових извршилаца, Утицај култних елемената на систем вредности појединаца и Има ли култног деловања без групе.

 

  • 2018 Сребрно језеро, 27 и 28 април; у оквиру Међународне научне конференције, „Традиционална и нова религиозност – прошлост и будућност“, у организацији Института друштвених наука, 27 и 28 априла 2018 године, учествовао са радом: Псеудохиндуистички радикализам у Србији – случај Санатан.

 

  • 2022 Марсеј 24 и 25 март, конференција ФЕКРИС Секташке злоупотребе у области здравства: FECRIS conference: Les derives sectaires dans le domaine de la sante

 

  • 1996-2024 Више стотина, предавања, трибина, јавних и медијских наступа у Србији и иностранству.

 

Презвитер др Оливер Суботић

Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (природно-математички смер). Дипломирао је на Одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука у Београду (2004) и на општем смеру Православног богословског факултета (2005), који је упоредо студирао. Магистрирао је на Православном богословском факултету (2008), а доктори-

рао на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (2011).

Током основних студија две године је радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, у својству стручног сарадника на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. После окончања студија информатике радио је на Православном богословском факултету у Београду као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007–2009) и у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову (Београд). У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха Иринеја, постављен је на другу парохију при храму Светог Александра Невског у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ је крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао пуних 16 година. Један краћи период је био и вршилац дужности председника Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке (2008). Као стални члан Катихетског одбора Архиепископије био је задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008–2014). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (2011–2015). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. С обзиром на искуство које је у младости имао у борилачким вештинама, непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз чувеног карате мајстора протојереја-ставрофора Војислава Билбију, за координатора тог пројекта. У прелазном периоду, до избора новог српског патријарха, вршио је дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020–2021).

Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.

Непосредно по оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, одлуком Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, постављен је за његовог првог управника.

Објавио је 13 књига.

Благословом Божијим, са супругом Мирјаном има троје деце: Нину, Саву и Николу.

Ђакон др Александар Милојкоов

Ђакон др Александар Милојков је православни доктор теологије. Докторирао је у области патрологије на тему „Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на којем је претходно завршио основне и мастер студије теологије. Био је студент генерације на поменутом факултету, а у току студија, због изузетног успеха, више пута је награђиван и био је стипендиста Министарства вера Владе Републике Србије.

Верску наставу у Земунској гимназији предаје од 2010. године. У периоду од 2021. до 2024. године обављао је дужност координатора у Одбору за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке. Од 2024. године, Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, постављен је за уредника Православног мисионара – часописа за који је без прекида писао веома запажене чланке, почев од 2008. године. Аутор је четири књиге, од којих су три православна катихизиса за средње школе и гимназије (у употреби за православну верску наставу у средњим школама и гимназијама у Републици Хрватској), десетак научних радова, који су објављени у релевантним научним часописима и преко стотину теолошких есеја, објављених у различитим часописима, претежно у Православном мисионару. Активно ради на преводу списа Светих Отаца са латинског језика (Светог Августина и других западних Отаца). Један је од водећих српских стручњака за богословље Светог Августина Ипонског. Често је присутан у медијима, штампаним, електронским, радију и телевизији, на којима говори на различите црквене, просветне и теолошке теме.

Као ђакон служи у храму Вазнесења Господњег у центру Београда од 2023. године. Ожењен је супругом Соњом и отац је две кћерке, Јелене и Марије, са којима живи у Београду.

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић рођен 1956 године у Угљевику, Српска.

Свештеник у Загребу и секретар Епархијског управног одбора Митрополије загребачко-љубљанске од 1979 године.
Из Загреба опслуживао мисионарску парохију у Марибору.
Парох при храму Светог Александра Невског у Београду од 1991. године.
Од 2000. године Старешина истог храма и управник Православне мисионарске школе све до одласка у мировину 2023. године.

Четрдесет и две године свештеничке службе карактерише интензивно бављење мисионарским радом.

Добитник ордена Светог Саве трећег степена.