Прелазимо на 11. и 12. стих десете главе:
А кад у који град или село уђете, испитајте ко је у њему достојан и онде останите док не изиђете. А улазећи у кућу, поздравите је говорећи: Мир дому овоме!
Свети Јован Златоусти на овом месту веома узвишено говори и о расуђивању које су апостоли требали да имају приликом избора места где ће боравити. Свети Јован говори: „Исус говори: када сам рекао да је посленик достојан хране своје, тиме вам нисам отворио врата ка свима; напротив, и у томе вам заповедам да поступате са великим опрезом што ће вам послужити да стекнете и поштовање и саму храну. Јер ако је човек који вас прима достојан, он ће вас неизоставно и нахранити, посебно ако сем неопходног ви не тражите ништа друго. Међутим, Христос не заповеда само да се траже достојни, већ и да се не прелази из дома у дом, да не бисте увредили ни онога који их је примио, али и да се сами не бисте изложили гласинама о човекоугађању и лакомислености“. Дакле, погрешно је да се не промишља, а да се не расуђује. Господ нам је дао ум да га користимо у складу са Његовом вољом.
Блажени Јероним наставља Златоустову мисао и додаје следеће речи: „Било је потребно да се домаћин изабере на основу доброг гласа у народу и оцене суседа, да достојанство проповеди не би било осрамоћено лошом славом онога ко је примао апостоле у дом. Иако је требало проповедати свима, ипак једини гостопримац који се бира треба да буде човек који не би само чинио добро ономе ко је желео да остане код њега, већ би и примао од апостола, јер то значе и речи: ко је достојан, то јест, да човек зна да он више добија благодат, него што сам указује милост апостолима.“ Ове речи блаженог Јеронима о томе какав карактер и свест треба да имају људи који помажу проповедницима су се показале као веома важне када се ради о успеху црквене мисије. Постојало је неколико случајева када су велики проблеми настајали управо због људи који су требали да помогну мисији. Они су временом почели да мисле да су они лично важни и да само од њих зависи успех мисије. Због су се само јављали проблеми.
Ево и наредна три стиха:
И ако буде кућа достојна, нека дође мир ваш на њу; а ако ли не буде достојна, нека се мир ваш вама врати. Ако вас ко не прими нити послуша речи ваше, излазећи из куће, или из града онога, отресите прах са ногу својих. Заиста вам кажем: Лакше ће бити земљи содомској и гоморској у дан Суда неголи граду ономе.
Светитељ Иларије Пиктавијски одговара на недоумицу која овде може да се јави при читању ових стихова. Ево о чему се ради: „Ове речи подстичу на дубоко размишљање. Јер ако се апостоли не буду користили гостопримством све док не схвате ко је достојан, на који начин ће након тога моћи да се открије недостојни? И на који начин ће такав моћи да слуша њихове речи и да их не прихвати? Јер не треба да се бринемо за то ако се ради о праведном човеку; али ако се показао недостојан, не треба остати под његовим кровом. Каква ће корист бити од распитивања и тражења достојног, ако се у односу на недостојног домаћина тражи и поштовање и казна? Господ им говори да не улазе у домове и да се не користе гостопримством људи који или одбацују Христа или Га не знају; у сваком граду треба видети ко је од његових становника достојан да би се сместили код њега“. О овом духовном закону је говорио и о. Данил Сисојев када је објашњавао да ми као православни хришћани треба да имамо својеврсни „духовни скенер“, како је он то називао, да током разговора проценимо ко је наш саговорник, какво је његово духовно стање, да ли са њим можемо да разговарамо или не. Ако видимо да је отворено против Бога и вере, са њим не треба ступати у ближи контакт, не треба да се говори о вери.
Свети Јован Кронштатски пише следећу мисао која је важна за мисију Цркве: „Слушали нас или не – ми треба да проповедамо. Ми вршимо своје дело: ако нас не слушају, имаће Судију праведног Који ће у дан Суда строго тражити од њих; а ми ћемо добити плату према свом труду“. Ове речи могу да се учине као противречне онима које смо малочас чули, али су далеко од тога. Свети Јован говори на овом месту о неопходности проповедања уопште, Црква својим проповедањем сведочи о Богу, а народ бира да ли ће слушати ту реч или не. Када се ради о разговору са појединцем, мисао блаженог Јеронима и о. Данила треба да нам буде на уму.
Свети Златоуст обраћа пажњу на још једну чињеницу и објашњава да апостолски поздрав подразумева и нешто друго, нешто дубље и веће. Ево како он говори: „Сем тога, показујући да њихов поздрав није обична реч, већ благослов, Исус говори: ако је дом достојан онда ће ваш мир доћи на њега, а ако вас увреде, онда ће прва казна бити то да ће се дом лишити мира; друга казна ће бити то што ће се подвргнути истом уделу као и Содом. Међутим, неко ће рећи: какву ми имамо корист од њихових казни? Такву да ће се за вас наћи домови достојних. Шта значи израз: отресите прах са ногу својих? Овим се показује да апостоли ништа нису позајмили од таквих људи; или то може да буде сведочанство далеког пута које су апостоли предузели ради њих. Примети и да Господ још није даровао све дарове апостолима. Тако им још не дарује предзнање да би могли да препознају ко је достојан а ко није, већ да сазнају и чекају док искуство не покаже. Зашто је Сам Исус боравио код цариника? Зато што је цариник, променивши се, постао достојан. Примети још да Господ, лишивши апостоле свега, апостолима и дарује све када је дозволио да живе у домовима где су прихватали њихове поуке и да улазе у те домове немајући ништа са собом. На тај начин и они сами су се ослобађали од брига, али су и оне који су их примали, уверавали да су им дошли једино ради њиховог спасења, како тиме што нису ништа доносили са собом, тако и тиме што сем неопходних ствари ништа нису од њих тражили. И на крају, тиме што нису улазили код свих без разлике. Господ је желео да се апостоли славе не само због чуда, већ и више од тога – својим врлинама. Заиста, ништа тако не одликује врлину, као то да се не поседује ништа сувишно и да се буде задовољан са што мање“.
Блажени Теофилакт нас подсећа на помињање Содомљана и пише: „Лакша ће бити казна Содомљанима него онима који апостоле нису примили, јер су Содомљани примили казну још у овоме животу, па ће у будућем бити мање мучени“.
Јевтимије Зигабен наставља објашњење ових стихова на следећи начин: „Међутим, Христос сада говори да ће теже бити кажњени људи који не прихватају и не слушају апостолске речи, јер Содом и Гомора нису видели као они безбројна чуда, нити је у њихову земљу Спаситељ слао ученике. Говорећи „лакше ће бити земљи содомској и гоморској у дан Суда“ показао је да ће и у будућем веку содомљани и гоморјани бити кажњени. Из овога је јасно да ће неки греси и овде и тамо бити кажњени. Зато се уплашимо и ми ове претње, знајући да свако ко не чува и не испуњава оно чему су Апостоли учили, очигледно не прихвата нити слуша њихове речи. Зашто ће бити кажњен цео град, ако не прихвата један човек? Зато што га остали нису спречили видевши како су људи који нису прихватали апостоле јавно прогонили Христове ученике“.
16. стих гласи:
Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове. Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови!
Свети Амвросије Оптински објашњава зашто Господ овде узима пример змије као поуку за нас. Овај велики руски светитељ пише на следећи начин: „Божански тумачи објашњавају да се мудрост змије састоји у томе да када наносе ударце њеном телу, она на сваки начин покушава да заштити своју главу. Тако исто и сваки хришћанин, када му наносе ударе са стране, треба да чува своју духовну главу, то јест, веру и у Господа и у Његово Јеванђелско учење, које објављује тесни и жалосни пут свима који желе да се спасу. Међутим, ова тескоба и невоље брзо пролазе, док је плата за њих у будућем животу бескрајна кроз рајску насладу и необјашњиву радост, како је и написано: Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе (1 Кор. 2:9). Све то непрестано треба да се држи у уму, срцу и сећању, да бисмо били у стању да мудру борбу са страстима и непријатностима растварамо голубијом незлобивошћу. Понављајући у себи оне исте речи које је у сличној ситуацији упутио наш Искупитељ и Избавитељ Богу Оцу: Опрости им, јер не знају шта чине“.
Свети Јован Кронштатски додаје да се под чувањем наше духовне главе, подразумева и наш ум, да ми једино кроз борбу са помислима и молитву Богу можемо да се супротставимо ђаволу. Ево како он о томе пише: „Човек треба да чува своју главу, то јест, свој ум у срцу. Усредсредивши на такав начин сву своју снагу у једној тачки, треба снажно да се противи духу злобе који јако брзо обара расејане душевне силе. Због тога њему уопште није тешко да обори расејане људе“. Свети Василије Велики обраћа пажњу и на још једно понашање ове животиње и скреће нам пажњу како да из тога извучемо поуку за сопствени духовни живот. Он пише овако: „Јер када треба да скине кожу са себе, змија улази у тесан пролаз, тамо где би јој тело било притиснуто са свих страна. На тај начин, пролазећи кроз њега, она скида са себе стару кожу. Тако можда, ова реч и од нас захтева да идући тесним и мукотрпним путем, скидамо старог човека и облачимо се у новог“. Дакле, овом поуком можемо да се тешимо у тренуцима када пролазимо кроз неке тешке и за нас непријатне тренутке, да се сетимо да тако и ми скидамо са себе старог човека. Наравно, само ако са наше стране постоји исправно трпљење и уздање у Господа.
Јевтимије Зигабен говори и о томе зашто Господ употребљава пример голуба. Зигабен пише следеће: „Ја, Свемогући вас шаљем да вас рањавају и повређују злонамерни људи, али им се ви немојте светити и немојте се од њих штитити рукама. Зашто? Зато што ћете их тим путем ви најбрже победити и вукове ћете учинити овцама. Моја сила све чини и ваша кротост ће смирити свирепост и суровост неверних. Не укроћује се обично дрскост дрскошћу, већ кротошћу. Онај који лечи безумне треба стрпљиво да трпи њихове увреде, имајући у виду само њихово избављење од безумља.“
Свети Игњатије Брјанчанинов веома занимљиво објашњава и пише о врлини свете мржње како је он назива. Ево његових речи: „Када људи који су нам блиски по телу покушају да нас одвоје од следовања вољи Божијој, покажимо према њима свету мржњу, попут оне коју показују јагњад према вуковима, тако што се не претварају у вукове и не бране се зубима од вукова. Светом мржњом према ближњима остаје се веран Богу, не прихватајући порочну људску вољу, чак и кад су ти људи наши најближи сродници. Великодушно подносимо ожалошћења која нам наносе и молимо се за њихово спасење – никако им не упућујући оштре речи и њима сродна дела, јер то је мржња палог бића, мржња која је Богу противна“. Његове речи су истовремено одговор и на честу дилему која се данас може чути – како да останемо верни Богу, ако око нас наши најближи то нису.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
