Настављамо са тумачењем седмог стиха десете главе.
Јован Кронштатски, велики светитељ прошлог века, је писао: „И данас проповедници пре свега треба да говоре људима о приближавању Царства небеског. Ово може најбоље деловати на људе који страдају под тешким јармом греха. Описивати то Царство са свим детаљима, као земаљску државу коју су описивали очевици. Међутим, при таквом опису треба бацити на Царство небеско одређену светлу сенку која је неопходна у предметима који нису сасвим познати и који су покривени неким мраком“.
Свети Теофан Затворник који је живео непосредно пред почетак двадесетог века, периода великог страдања православних хришћана писао је о важности проповеди Царства небеског. Овај светитељ је врло занимљиво говори о узроку настанка свих ових такозваних научних теорија које одричу Бога и вечност. Свети Теофан пише овако: „Шаљући на проповед свете апостоле, Господ је заповедио да зову све и да говоре: Приближило се Царство (Мт.10,7), тј. пришло је Царство – идите у њега. Шта, пак, ми треба да проповедамо? Треба свима да вичемо: ‘Ви сте синови Царства. Не бежите из Царства у невољу и ропство’. Јер, многи беже. Једне плени слобода ума: ‘Нећемо,- говоре,- окове вере и терет ауторитета, па макар и Божанског. Сами ћемо све одгонетнути и решити’. Па и решили су. Начинили су такве басне у којима је више детињарија него у грчкој митологији. И – тиме се величају… Друге привлачи широки пут страсти: ‘Нећемо,- говоре,- никакве заповести, ни захтеве савести. Све су то апстракције. Нама је потребна чулна природност’. И пошли су за њом. Шта се, међутим, десило? Уподобили су се бесловесним животињама. Зар се није из тог пада нарави и родила теорија о човековом пореклу од животиња? Ето докле иду! А све беже од Господа, све беже…“
Наредни, осми стих:
Болесне исцељујте, губаве чистите, мртве дижите, демоне изгоните; на дар сте добили, на дар и дајте.
Свети Јован Златоуст у тумачењу овог стиха објашњава и разлог због кога је Господ Исус дао апостолима благодат да исцељују, изгоне демоне и васкрсавају. Он говори овако: „Затим, да би њихова проповед могла лакше да орасположи људе према вери, Исус говори: Болесне исцељујте, губаве чистите, мртве дижите, демоне изгоните; на дар сте добили, на дар и дајте. Примети како се Господ брине о њиховим правима: не мање, него о чудима, показујући им да без доброг морала чуда не значе ништа; говорећи: на дар сте добили, на дар и дајте – Он смирује њихово високоумље и упозорава на среброљубље. И да не би помислили да су чуда која они дају резултат њихове врлине и да се не погорде због тога, говори: на дар сте добили, на дар и дајте. Ви не дајете ништа своје онима који вас примају, ви сте ове дарове добили не као награду и не за свој труд; то је Моја благодат. Тако и другима дајте, јер се не може наћи цена која је достојна ових дарова“.
Свети Иларије Пиктавијски са своје стране говори о величини силе коју су апостоли добили, тако да у питању није нешто налик на старозаветне светитеље који су на исти начин могли да исцеле и васкрсну људе, већ да је у питању нешто још веће. Ево речи светог Иларија: На апостоле прелази сва сила власти Господње и човек који је саздан у Адаму по образу и подобију Божијем, сада стиче савршени образ и подобије у Христу и добија силе које нису мање него што су у Господу; ко је пре тога био земаљски, сада је постао небески. Они ће проповедати да се приближило царство Небеско, то јест, образ и подобије се сада дарују заједно са истином, тако да ће сви светитељи који су названи небеским житељима, сада царовати са Господом. Они ће се бринути о немоћнима, васкрсавати умрле, исцељивати губаве, изгонити демоне; и захваљујући сједињењу са силом Господњом, они ће искоренити све несреће које је у Адамово тело донело подстицање сатане“.
Свети Јован Кронштатски даје узвишен апологетски одговор који може веома да нам користи када смо у разговору са неким ко сумња у Христово Божанство, под условом да проценимо да је заиста заинтересован да чује о вери: „Да ли овако може да говори обични човек? Када би ми ти рекао: ‘Исцељуј болеснике’, ја бих теби одговорио: ‘Дај ми средства, лекове на пример, или савет који бих ја могао да предам болесном на његову корист, итд. Сам ја немам моћи, не могу; како да успоставим поредак у телу болесног човека када не знам како се он појавио у његовим удовима и како да помогнем да се из нереда појави поредак? Како ће ме послушати ова дивна машина? Како да је не покварим ја неискусан?’ Тако бих ти одговорио. А овде тако нечега нема. Речено – нико не говори ни речи: они знају да ће тако и бити. А ако би ми ти рекао: васкрсавај мртве, ја бих те сматрао за полуделог и не бих сматрао за потребно да дуго говорим са тобом. Ја бих ти рекао само да је Бог моћан да нас подигне из мртвих, а људи не могу да деле тај изузетни дар Божији. Када би ми ти рекао: изгони демоне, ја бих ти одговорио: зар си ти моћнији од демона? Јер да би их изагнао, мораш да будеш јачи од њих? Они су бестелесни духови, иако су и духови таме, некада су били анђели, снажни и моћни; несумњиво су снажнији од тебе, телесног. Ако их ти побеђујеш, то значи да или је са тобом Бог или си ти – Сам Бог. Међутим, ја знам да ове речи изговара бог и не видим ништа чудно у њима. Богу је својствено да тако показује Себе“.
Свети Григорије Двојеслов објашњава зашто је у времена апостола и хришћана непосредно након њих било мноштво чуда, а касније, као и данас, тога има много мање. Ево речи светог Григорија Двојеслова: „При благостању света, приликом умножавања рода људског, при дугом пребивању тела у овом животу, при изобиљу богатства, ко би поверовао када би чуо да постоји други живот? Ко би пре изабрао невидљиво у односу на видљиво? Међутим, при исцељењу болесних, при васкрсавању мртвих, чишћењу губавих, при изгнању демона из поседнутих, при вршењу толико много чуда ко не би поверовао томе што би чуо о невидљивом? Јер видљива чуда зато и сијају да би привлачила вери срца гледалаца, да би кроз оно што се споља дивно врши, признало за још дивније оно што је унутра. Зато сада када је број верних порастао, када је у светој Цркви много врлинских људи, они немају и чуда врлине, јер се узалуд јавља чудо споља, ако нема онога што би се градило унутра“.
Девети и десети стих:
Не носите злата ни сребра, ни бакра у појасима својим, ни торбе на пут, ни две хаљине, ни обуће, ни штапа; јер је посленик достојан хране своје.
Свети Златоуст објашњава зашто Господ брани апостолима да имају било шта уз себе током своје прве проповеди. Он говори следеће: „Исус није рекао: не носите са собом; међутим, ако чак на другом месту ти и будеш могао да узмеш, избегавај ту погубну слабост. Кроз ово је Господ постигао много. Као прво, удаљио је од ученика било какво подозрење; као друго, ослобађао их је од сваке бриге тако да могу да се баве само проповедањем; као треће, показивао им је Своју моћ. Зато их Господ касније и пита: да ли вам је нешто недостајало када сам вас слао без одеће и обуће? И није им одмах рекао: не носите; већ им је на почетку рекао: болесне исцељујте, губаве чистите, а затим је тек онда заповедио: не носите ништа, на дар сте добили, на дар и дајте (Мт. 10:8). Заповедио им је оно што је корисно и прилично и могуће. Али можда ће неко рећи: други захтеви су исправни; али зашто им Господ и на путу није заповедио да имају злато, две хаљине, штап и обућу? Зато што је желео да их научи строгом животу, јер им није дозвољавао да брину чак ни о сутрашњем дану… Заиста, ништа толико не помаже душевном миру као што је то слобода од брига, посебно ако се, ослободивши се ових брига, не мора трпети недостатак у било чему, имајући за помоћника Бога Који Собом замењује све“.
Древни светитељ Цркве, Иларије Пиктавијски тумачи даље и говори да новац и имовина нису нешто лоше па да их зато Господ забрањује, како би то неко могао да помисли. Иларије пише: „Ризнице саме по себи, по мом мишљењу, нису нешто лоше. Шта онда означава забрана да се носи злато и сребро за појасом? Појас представља опрему за служење и људи се опасују да би успешно извршили дело. Зато нас Господ призива да у нашем служењу нема ничег користољубивог; да тако поседовање злата, сребра и бакра не би постало неопходно за наше апостолско дело. Ни торбе на пут. Ово значи да треба да оставимо бригу о световној имовини, зато што свако земаљско благо пропада, а наше срце ће бити тамо где је и наше благо. Ни две хаљине. Нама је довољно то што смо се једном обукли у Христа и није потребно да се због искварености нашег ума опет облачимо у другу хаљину – јереси или (старозаветног) закона. Ни обуће. Зар су слабе људске ноге у стању да стално буду босе? Међутим, Христос нас призива да станемо босим ногама на свету земљу, слободну од трња греха, како је о томе речено Мојсеју, тако да за наше путовање немамо другу обућу сем оне коју смо добили од Христа. Ни штапа, то јест права на поседовање спољашње власти. Не треба недостојно да носимо штап из корена Јесејева (јер било који други штап није Христов)“. Светитељ овде закључује да ако имамо све ово на уму, онда нам ништа наведено, никаква имовина неће представљати искушење и неће нас спречити да испунимо Христову заповест. Зато он и додаје следеће речи: „Обучени свим наведеним речима, треба да путујемо у овом веку са благодаћу, новцем, одећом, обућом, влашћу. Поступајући сагласно овим указањима, ми ћемо бити достојни наше награде, то јест, захваљујући држању овога, добићемо Царство небеско као награду“. Дакле, није грех ако имамо новац, није грех ако хришћанин буде постављен на место које подразумева власт. Грех ће бити ако се не будемо користили свим тим стварима на спасење наше душе и наших ближњих, ако будемо злоупотребили све то што нам је Господ дао у овом животу.
Свети Јован Кронштатски на овом месту уклања ону саблазан која се често појави када се говори о служењу у Цркви. Неки људи сматрају да све што се тиче служења у Цркви и проповедања вере треба обавезно да буде бесплатно. Свети Јован пише: „Наше дело – служења људском спасењу – веома је велико и достојно. Треба да будемо потпуно предани свом делу и не треба да размишљамо о новцу, храни и одећи; људи којима служимо треба да нас награђују од своје имовине због нашег непроцењивог труда за њих. И они никада не треба то да нам истичу, јер ако смо посејали у њима духовно, да ли је велико то, ако пожњемо и оно што је телесно (1 Кор. 9:11). Ми градимо вечно спасење њихове бесмртне душе, а сами добијамо заузврат брзопролазне, трулежне ствари: новац, храну и одећу за тело (Мт. 10:10)“. Када имамо на уму, онда није ништа чудно или грешно ако видимо да се свештеницима даје новац за њихово служење, за обреде које они врше, ако се шаљу прилози за мисију. У Јеванђељу видимо да и Господ и апостоли имају кесу са новцем који су добијали од људи и жена мироносица које су им служиле имањем; управо из те кесе је несрећни Јуда и крао новац.
Свети Варсонуфије Велики за сам крај светоотачког тумачења ова два стиха даје духовно објашњење ових Исусових речи: „Господ је заповедио да се бринемо само за једну хаљину, то јест, за одело врлине, које нека нас удостоји Бог у векове, амин“.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
