*Текст објављен на порталу Кинонија у рубрици „Издвојено“, 5. јануара 2026. године.
РЕЧ О СУШТИНИ ПРАЗНИКА
Црква као чувар Божанског домостроја спасења чува и предаје нам оно што је од почетка примила у Светом Писму, чувајући то као зеницу ока. Реч пророчку: „Ево, девојка ће зачети и родиће Сина“ — „Јер нам се роди Дете, Син нам се даде“ (Ис. 7, 14; 9, 6); реч апостолску: „Када дође пуноћа времена, посла Бог Сина Свога, рођенога од жене, рођенога под законом“ (Гал. 4, 4); реч јеванђелску: „И Логос постаде тело и настани се међу нама“ (Јн. 1, 14); песму ангелску с небеса: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк. 2, 14); и позив црквеног песника: „Христос се рађа — славите Га! Христос с небеса долази — у сусрет Му изиђите! Христос је на земљи — узвисите се!“
Оваплоћење Бога Логоса, уз Његово васкрсење, спада међу главна дела Божјег човекољубља и Божјег промишљања о човеку и творевини; у њему се налази сврха и главни циљ промишљања Божијег о свету. Човек је повод (ὑπόθεσις) оваплоћењу Логоса, док је „лик“ Божји у човеку потка Његовог оваплоћења. Тајну оваплоћења Бога Логоса у светлу нашега спасења, свети Јован Златоуст објашњава на следећи начин: „Да би свет био спасен, морао је свакако да посредује човек. Ни једно друго биће није могло да спасе свет. Чак ни Бог Сам од Себе. Није постојао начин да Бог издалека каже: „Будите спасени“. То би онда могло бити етичко, јуридичко питање, односно питање прегрешења, када би Бог издалека опростио човеку. Са друге стране, ни анђео није могао да спасе свет, јер не поседује телесно биће, а самим тим, не би могао да обухвати у себи целокупну творевину.“ Богословље празника Рождества Христова јасно упућује да је тајна оваплоћења Бога Логоса тесно повезана са тајном призива и одзива, односно, са тајном љубави и слободе (богољубља и човекољубља), са тајном служења и саслуживања, самоприношења и приношења, самодавања себе другом. У нашем народу и постоји изрека да је наше само оно што другом дајемо.
О значају доласка Господа Христа у свет, свети Григорије Палама каже: „Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и само Царство небеско.“ Овај празник нам јасно говори да се рођењем Христовим небо и земља сједињују у једно. Истинитост ових речи потврђује у богослужбена песма коју појимо на Божић: „Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи јавио, а човек се до неба уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је по природи невидљив. Стога Му и ми дајемо славу ангелским ускликом: Слава на висини Богу, а на земљи мир.“
Спаситељев долазак у овај свет описали су свети апостоли Матеј и Лука истичући само најважнија сведочанства о том јединственом догађају од којег почиње нова ера људске историје. Свети Јован Богослов сажима сва сведочанства у оно најважније: „Логос постаде тело“ (Јн. 1,14). Логос је Син Божји Јединородни, Светлост од Светлости, Бог истинити од Бога истинитог кроз кога је све постало, како исповедамо у Символу вере који је пре тачно 1700. година формулисан на Првом васељенском сабору, 325. године у Никеји. Богочовек Христос је „светлост истинита која просвећује свакога човека који долази на свет“(Јн. 1, 9). Јавио се као Бог у људском телу, унизио је себе и поистоветио се са нама постајући човек, али остајући Бог. Дакле, Бог је примио људску природу да би нам својом безграничном љубављу даровао сва своја безгранична савршенства.
Далеко од сваке царске аудијенције и помпе и без јерусалимског свештеничког сталежа, Цара васељене и „Доброг Пастира“ дочекују кротки и сиромашни – они који су слични њему. Имајући ово у виду, блажени Јероним наводи да Онај који је створио свет нема ни собу у гостионици где ће се родити те иде у шталу (Лк. 2, 7), међу животиње и људе просте и кротке. Он то повезује са каснијим Христовим речима: „Лисице имају јаме и птице небеске гнезда; а син човечји нема где главе заклонити“ (Мт 8, 22).
Улазећи у овај свет као нејако дете рођено од Пресвете Дјеве, Господ Исус Христос је ушао у крајњу беду људску. Рођен у мрачној пећини, у пелене повијен и у сточне јасле положен, снисходио је људима, отуђеним од Бога који пребивају у тами греха и сени смрти (Мт. 4,16). Овим снисхођењем није обеснажио свемоћ свога Божанства него је показао каква је његова љубав. Она добровољно прима свако понижење и иде на крст да се жртвује за спасење света. У његовој дечјој немоћи, очима вере видимо Божју свемоћ, а кроз његову беспомоћност докле у јаслама лежи, гледамо нашег Избавитеља и Спаситеља душа људских.
Гледајући ову надумну тајну и дивећи се љубави Божјој, постаје нам јасно да сва искушења и изазове можемо превазићи искључиво надахнути љубављу Божјом и загледани у Христа. Наш светејши патријарх Порфирије често у својим беседама подсећа на једну истину која би требала да постане императив нашег хришћанског битисања: „ако нам је Христос на првом месту, све ће у нашем животу бити на свом месту“. Дакле, ако је Христос наша мера и наш крманош који нас руководи док пловимо узбурканим и узталасаним морем овога живота, онда ће све тешкоће, искушења и изазови за нас бити савладиви. Све наведено богомудри апостол Павле дефинише следећим речима: „Све могу у Христу Исусу Који ми моћ даје“ (Фил. 4, 13).
ВАЖНО ЈЕ ПРЕПОЗНАТИ МИР КОЈИ БОЖИЋ ДОНОСИ
Да ли ће све ствари стати у кофер, не зависи само од њихове количине или величине, већ и од самог начина на који их пакујемо. Слично се догађа и са нашим животима, који се, ако их проводимо у сујети, ужурбаности и лутању без било каквог циља, на крају заврше тиме да ништа не успевамо постићи, те да се у свему томе много умарамо. Заузетост, или боље речено изгубљеност човека данашњице, јесте резултат тога што се он мало или никако не моли. Онда када наш дан започињемо молитвом, ми постављамо снажан темељ на којем ће све током дана бити изграђено у савршеном реду. Тако се у Светом писму за побожног човека каже да „што год ради, у свему напредује“ (Пс. 1, 3). Према томе, духовни живот не може бити некакав хоби или разбибрига за који ми можемо да имамо или немамо времена. То је темељ на који касније додајемо све остало.
Као активни чланови Цркве, ми тајну Божје љубави пројављену у рођењу Господа нашег Исуса Христа, опитујемо на свакој светој Литургији, а самим тим, и тај освештани мир који годишње прослављање празника Рождества Христова собом доноси. Рођење Христово није тек један тренутак у историјском току, оно је врхунско обећање Бога човеку. Својим Оваплоћењем, Бог долази да се настани међу нама и да нас избави од окова који притискају и оптерећују само наше постојање, па самим тим и из окова оптерећеност брзим ритмом живота. Божић је празник у којем требамо да оставимо сваку животну бригу и да наш центар, али и смисао, буде сусрет са Богом који је једини наш мир.
Име „Емануил“ — „Са нама је Бог“ — није случајно. Оно открива најдубљи смисао Оваплоћења, да је Бог делатно присутан у свакој нашој горчини, у сваком нашем страху и у свакој нашој оптерећености овоземаљским бригама. Син Божји као Вечни улази у време и простор, дели нашу сиромаштину и наше слабости и постаје сапутник у сваком тренутку нашег живота, са љубављу и нежношћу. Својим смиреним силаском Бог нас поучава да се истинска сила не показује наметањем и страхом, већ даривањем, жртвом и једноставношћу срца и чистом намером.
Спаситељ је благоизволео родити се од Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије како би човек, благодатним силама Духа Светога, крштењем, учешћем у светој Литургији и животом у Христу, био препорођен и постао бог по благодати, сабрат и сутелесник Богочовека. То нам је Он Сâм омогућио захваљујући истинском рађању за живот вечни које нам дарују свето крштење, миропомазање и свеукупни светотајински живот са врхунцем у светој Литургији, праћен нашим трудом да задобијемо јеванђелске свете врлине. Почевши да истински припадамо Заједници деце Божје, Цркви, ми благодатно учествујемо у божанском животу Христовом и бивамо спасавани и спасени у њој.
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
Извор: Портал Кинонија
