*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 28. септембра 2025. године.
Почетак нашег живота у телу, које је узето од земаљског праха (1 Мојс. 2: 7) омогућава нам да искусимо зависност од природних сила и уопште од космичких енергија са којима су повезани нужност и детерминизам. „Само кроз Христа спознајемо Царство слободе Духа Божјег“ (2 Кор. 3, 17), а затим и људског духа (Јн. 8, 31-32).
Бог нас је створио „по Свом лику“ за живот „по Његовом подобију“, односно ради нашег коначног обожења: кад нам се Божански Живот даје у својој пуноћи. Односи између Бога и човека се заснивају на принципима слободе: у нашем коначном самоопредељењу пред Богом – ми смо персоне које имају сопствену моћ.
За хришћане је Христос живи идеал, онај пример, који ми следимо. Није случајно да се у православној Цркви поштују светитељи. Молитвено поштовање изражавамо светитељима, не због тога што су они нека посебна бића изграђена од друге материје. То су исти људи као и ми. Али то су људи који су отишли далеко даље него ми, на путу уподобљења Христу. Они су стекли Бога унутар себе, толико су се природно и нераздвојно сјединили и спојили са Њим, да се Бог осећа у сваком од светих као у сопственом дому, и свети као да постају инструменти у Његовим рукама, зато што Бог кроз њих делује на друге људе. У томе је свештеност тајне нашег молитвеног поштовања које упућујемо светитељима, настојећи да и свој живот трасирамо истим путем којим су они ходили. Светитељи нам на најлепши начин сведоче да без Христа не можемо да чинимо ништа, јер све што је добро и корисно, али и све што је у служби човековог спасења, свој смисао налази у Христу.
Свако ко је постао хришћанин кроз свете Тајне хришћанске иницијације (крштење, миропомазање и Евхаристија), ступа на пут који води ка Христу. И свако има свој пут, своју трасу. Сваки човек се приближава циљу са своје стране. И што је човек ближе Христу, тим потпуније прониче у тајну Бога, постајући способан да смести Бога у себе. Христос је наш Учитељ и Путеводитељ кроз овај живот, у Њему и кроз Њега све постаје испуљено смислом, а све што се твори мимо Њега или супротно Његовој вечној науци, осуђено је на пропаст и ништавило. Христос говори: „Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа кваре и где лопови поткопавају и краду, већ сабирајте себи благо на небу“ (Мт. 6;19). Христос нас овим речима подсећа да је хришћански духовни живот сабирање блага на небу – сакупљање духовног богатства. Није случајно наш народ изнедрио чудесне речи да није богат онај који има материјална добра у изобиљу, већ онај који Бога носи у срцу.
Да ли ће све ствари стати у кофер, не зависи само од њихове количине или величине, већ и од самог начина на који их пакујемо. Слично се догађа и са нашим животима, који се, ако их проводимо у сујети, ужурбаности и лутању без било каквог циља, на крају заврше тиме да ништа не успевамо постићи, те да се у свему томе много умарамо. Заузетост, или боље речено изгубљеност човека данашњице, јесте резултат тога што се он мало или никако не моли. Онда када наш дан започињемо молитвом, ми постављамо снажан темељ на којем ће све током тога дана, бити изграђено у савршеном реду. Тако се у Светом Писму за побожног човека каже да „што год ради, у свему напредује“ (Пс. 1, 3).
Према томе, духовни живот не може бити некакав хоби или разбибрига за који ми можемо да имамо или немамо времена. То је темељ на који касније додајемо све остало. Препознати Христа у ономе ко је гладан, болестан, утамничен или одбачен, то је оно што је најважније. Не само да таквима уделимо новац, већ да се према њима опходимо онако како бисмо се опходили према Христу који виси на крсту. Видети лице Христа кога волиш у сваком човеку, једини је начин да заволимо тог човека.
Основ живота хришћанина представља воља преблагог Бога, Који је једини извор савршене љубави. На то нас подсећају многобројне молитве и химнографија коју слушамо на богослужењу. „Господе, Теби прибегох, научи ме да творим вољу Твоју, јер си Ти Бог мој“ (Велико славословље). Научи ме да испуњавам Твоју вољу Господе… Оваквој молитви и стању потпуног поверења у Бога Црква Христова учи сваког човека, током његовог живота, а ми се молимо да у том подвигу истрајемо и да ходајући путем који нам је пропутио Христос, већ овде и сада предокусимо радост вечнога живота која нам се благовести на свакој Литургији.
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
