Један од честих атеистичких аргумената, уперен против ексклузивности планете Земље и посебно човека, у контексту бескрајног космоса, јесте указивање на физичку (квантитативну) планете Земље и човека. Ако је Бог стварао Земљу и човека, веле неки атеисти, чему онолики космос, у којем је земља малени, невидљиви пиксел?
Овај аргумент се увија и у научни наратив. На први поглед, он изглед снажан, чак веома уверљив. Наиме, хришћанска теологија и антропологија (поготово она на Западу) била је егзегетски ослоњена на космолошке поставке античког птоломејевског система, у којем је Земља била у центру космоса (геоцентрични систем), док су Сунце, месец и планете кружиле око ње, у фиксираним сферама у једном затвореном космосу. Додуше, за античко схватање тај центар је указивао на центар пада – централно место човека указивало је на његову онтолошку нискост, на уроњеност у материју и блискост праху и променљивости, пре него сферама непроменљиве и непокварљиве небеске стварности. Ипак, за хришћанство, које није одбацивало материју у онтолошкој конституцији човека, тај централни положај указивао је на, од Бога дану, изузетност и важност човека и планете Земље.
Када је у време Николе Коперника (1473-1543) дошло до тзв. коперниканског обрта, где у центру више није Земља него Сунце (хелиоцентрични систем), започела је и космолошка децентрализација Земље и човека – као нечега централног и изузетног. Ово је један веома занимљив моменат у историји, пре свега, западе хришћанске мисли. Званичне црквене власти су веома бурно реаговале на научне увиде тога доба, те су многа дела била забрањивана као јеретичка, нарочито теорија хелиоцентричног система, коју је након Кoперника продубио Галиле Галилеј и због тога био осуђен на кућни притвор (срећом, „покајао се“, јер би иначе завршио на ломачи, попут Ђордана Бруна). Интересантно, нико од ових научника нити је био атеиста, нити је похулио на Бога или на било коју од хришћанских истина. Њихова мисао је довођена у питање не због богословља, него због једног аристотеловског и птоломејског космолошког система у који је, егзегетски, хришаћнско богословље било ушушкано. Из тог времена нам је остала опомена – колико је опасно догматизовати научне теорије и претварати их у обличје богословског исказа. Нажалост, слична искушења имамо и данас. Под плаштом дијалога вере и науке (који свакако треба да постоји), од стране неких теолога (међу којима има и православних) дешава се догматизација посебно једне научне теорије – биолошке теорије еволуције. Тенденција је да се богословље и богословска антропологија претумаче кроз кључне поставке ове теорије. А шта ћемо када и у тој теорији, што у науци не би било ништа чудно, дође до „коперниканског обрта“? Колико ће још отрежњења бити потребно да би се схватило да се непроменљиво (богословље) не може облачити у егзегетско рухо променљивог (научни модели стварности)? Поготово да се овом другом не може додељивати статус непроменљивости, односно истине.
Атеистички аргумент „безначајног пиксела“ привидно добија даље на снази, када узмемо димензије нашег Сунчевог система. Његов планетарни полупречник (простор чију границу чини орбита последње планете – Нептуна) износи око 28 милијарди километара (центар од којег меримо полупречник је, наравно Сунце). Међутим ако се за границу узме тзв. хелиопауза – граница досезања соларног ветра, где се он судара са међузвезданим простором, полупречник сфере нашег Сунчевог система износи 113 милијарди километара. Коначно, ако се за границу нашег Соларног система узме Ортов облак – сфера комета која окружује наш Сунчев систем, онда полупречник износи невероватних 94 билиона километара. Сада, ако узмемо у обзир да екваторијални пречник Земље износи свега 12.756 километара, тешко да се можемо отету утиску да је наша планета један малени каменчић у овом пространом мору Сунчевог система.
Ипак, прича се ту не завршава, као што се ни космос не завршава код Ортовог облака. Наш Сунчев систем је само један од 100 до 400 милијарди звезданих система, колико их према подацима НАСА-e има у нашој галаксији Млечни пут. Замислите, још неколико стотина милијарди звезда, налик на наше Сунце, са својим планетама! Пречник Млечног пута износи невероватних 100 хиљада светлосних година. То значи да светлост, чија брзина износи 300 хиљада км/сек, са једног краја наше галаксије на други путује читавих 100 хиљада година! Милијарде ових звезда са својим планетама, међу којима и наше Сунце са својим планетама и са нашом мајком Земљом, круже око центра галаксије. Нашем Сунчевом систему, који се налази близу периферије галаксије, потребно је око 225 до 250 милиона година да направи пун круг око Млечног пута – и тај један циклус се назива галактичка година. У овом огромном пространству, не само Земља, него и наше Сунце са свим својим планетама, изгледају као неприметни пиксел.
До 20-тих година прошлог века, научници су веровали да је Млечни пут читав космос. Међутим, када је Едвин Хабл (по којем је чувени телескоп добио име) 1924. године посматрао космичке маглине, а међу њима и Андромеду, утврдио је да су то друге галаксије, које се налазе изван Млечног пута. Телескоп, који носи име великог научника (Хабл) помогао је да се утврди број галаксија у обсервабилном комсосу – има их између 100 и 200 милијарди. У овим размерама, и Млечни пут је само један неприметни пиксел. Сунчев систем и планета Земља? Заиста су попут зрнца песка у пустињи.
Све ово се чини као снажан ударац разумевању планете Земље и човека као нечег изузетног, посебног и веома важног. Истина, снази овог атеистичког аргумента допринела је горе поменута (западна) хришћанска догматизација једног превазиђеног космолошког модела. Та кобна грешка је створила илузију да наука потире и обесмишљава веру. Због тога делује као логично питање – шта ће Богу оволике силне галаксије и оволики силни космички простор, ради једног безначајног пиксела на том бескрајном екрану? Ипак, изузетност и важност није ни у положају, ни у величини. Атеистички аргумент има низ логичких грешака. У суштини, то је једна категоријална грешка (category mistake) у комбинацији са логичком грешком argumentum ad magnitude (позивање на величину). Дакле, прави се лажна аналогија и мешају се физичке категорије (величина, маса,…) са егзистенцијалним и онтолошким (вредност, значај, сврха). То производи non sequitur (не следи) логичку грешку и тај атеистички и наивни матаријалистички резон би изгледао овако: Земља је у односу на космос занемарљиво мала → човек је безначајан → Бог, када би постојао, се не би занимао за тако нешто → Бог и његов промисао о човеку не постоје. Ова грешка се заснива да дубоко личној и веома ограниченој интуицији, те бисмо је могли квалификовати као argumentum ad incredulitatem (позивање на неверицу). Резон би био сличан горе наведеном: Не могу да замислим да би свемоћни Бог марио за тако занемарљиво малу планету → дакле, Бог не постоји.
Физичка величина и важност, битност су различите категорије и никако се не могу мешати и поистовећивати. Напротив, физички мало итекако може да буде суштински битно и важно и то знамо и из научног искуства. Ћелија је физички изузетно мала, видљива је само под микроскопом, а ипак представља основну базу живота – толико је важна да без ње живот не може да постоји. Такође, ДНК молекул је невидљив голим оком, али је толико важан да носи све податке о конкретном живом бићу. У својој књизи Будућност ума (The Future of the Mind: The Scientific Quest to Understand, Enhance, and Empower the Mind), познати научник Мичио Каку о људском мозгу износи следећу чињеницу: Мозак је тежак свега 1,4 килограма, а ипак је то најкомплекснији објекат у Сунчевом систему. Човек је, заиста (вредносно) велико у (физички) малом. Свети Оци су га називали микрокосмосом, и у том смислу Свети Григорије Богослов каже да је човек велико у малом – да је читав космос, читава видљива и невидљива твар (макрокосмос) смештена у малену психосоматску природу човека. У прилог овоме могла би ићи и чињеница о чудесном ДНК молекулу. Свака ћелија у људском телу има 2 метра овог молекула (умотан унутар ћелије, његов промер је свега око 6 микрометара). Човек у просеку има око 37 билиона ћелија. Када се то помножи са 2 метра ДНК у свакој ћелији, добијамо невероватних 74 милијарде километара овог чудесног молекула. То је раздаљина приближно 493 пута већа од удаљености Земље од Сунца. Чудесно, зар не? Заиста, велико у малом. Мичио Каку је запазио да би све физичке законитости које управљају космосом могле стати на један лист папира. Та једначина би објашњавала све – од судара звезда до осцилације кваркова. Али запис који исписује само једно људско биће – његова ДНК – ако би се развукао, био би дуг 493 пута више од удаљености Земље од Сунца. Па ко је ту стварно „већи“ – космос који можемо сажети на један папир, или човек који у себи носи запис дужине скоро 500 астрономских јединица?
Човек је заиста мали у физичком смислу, у односу на космос – Шта је човек те га се опомињеш, или син човечији те га походиш? (Пс. 8, 4). Али и велики, по својој вредности и важности – Учинио си га мало мањег од анђела, славом и чашћу венчао си га; поставио си га господарем над делима руку својих, све си метнуо под ноге његове… (Пс. 8, 5-6).
презвитер др Александар Милојков
