Настављамо са тумачењем 16. стиха:
Јован Златоуст говори да ове Исусове речи представљају пажљиву припрему апостола за подвиг који им предстоји: „Господ Исус Христос почиње да говори већ и о жалостима које су требале да их задесе и не само о онима које су требале убрзо да наступе, већ и онима које ће уследити након много времена. На тај начин их од почетка припрема за борбу против ђавола. Овим се постизало много: као прво, апостоли су познали силу Христовог предзнања; као друго, нико више није могао ни да помисли да се несреће дешавају због немоћи њиховог Учитеља; као треће, они који су били дужни да трпе ове жалости, нису се више ужасавали од њих као од нечега непредвиђеног и неочекиваног; као четврто, апостоли, слушајући ово, није требало да се узнемиравају ни када је наступило време Исусових страдања на Крсту… Исус им не заповеда само да имају овчију кротост, већ и незлобивост голуба. Показаћу вам Моју снагу, говори Исус, посебно у томе што ће овце победити вукове и налазећи се међу њима и подвргавајући се безбројним ранама, не само да неће бити истребљене, већ ће преобразити и саме вукове. Много је више за дивљење и више значи да се промени расположење нечије воље и преобрази ум, него да се умртви неко. Посебно када је оваца само дванаест, а вукова је пуна земља. Дакле, постидимо се поступања супротно Христовој заповести и нападања непријатеља попут вукова. Док будемо били овце, до тада ћемо побеђивати; макар нас и безбројно мноштво вукова буде окружавало, ми ћемо их савладати и победити. Ако будемо вукови, бићемо побеђени, јер ће од нас одступити помоћ Пастира, јер Он напаса овце, а не вукове. Исус ће те у том случају оставити и удаљити се од тебе, јер не даш Његовој сили да се открије. Када показујеш кротост у страдању, цела победа припада Исусу; а када сам нападаш и бориш се, помрачујеш победу.“
Преподобни Исидор Пелусиот је тумачећи ово место у Светом Писму, обраћао пажњу и на оно о чему је блаженопочивши патријарх Павле говорио као о духовном проблему; о ономе за шта чак и у нашем народу постоји изрека „добар и будала браћа“. Ево речи светог Исидора: „Мудрост, растворена једноставношћу представља божанско достојанство и рећи ћу још више, чини најсавршенију врлину. Међутим, ако мудрост буде одвојена од једноставности, онда ће мудрост скренути у лукавство, а једноставност завршити као глупост. Јер прва је у стању да учини зло, а последња – да буде обманута… Ако је Спаситељ заповедио да подражавамо незлобивости голуба, онда треба да се удаљавамо и од голубије неразумности, то јест, да не прибегавамо онима који се труде да нас улове“.
Постоји својеврсна заблуда данас да ако си хришћанин треба да будеш наиван, да верујеш свима беспоговорно, да не постоји чак ни мало опреза. Зато блажени Теофилакт пише: „Господ такође жели да Његови ученици буду мудри, зато да ти, када чујеш да их назива овцама, не би помислио да хришћани треба да буду глупи и наивни. Отуда Христос говори да хришћани морају бити мудри и знати како треба да живе окружени многим непријатељима“.
Свештеномученик наше Цркве из прошлог века, Онуфрије Гагаљук у објашњењу ових речи говори и о оној дилеми која може да се чује – то јест, да ли је дозвољено да достигнемо неко добро помоћу зла? Онуфрије пише о томе овако: „У незлобивост голуба спадају чисто срце, незлобивост, одсуство сваког лукавства, чистота, целомудреност у свему. Нека далеко од нас буде лукавство, било какви неморални путеви: лаж, обмана, ласкање, застрашивања, а посебно, насиље. Ако би пред нас, слуге Христове, стало искушење да путем неког, најмањег моралног одступања од своје савести или мале догматске нетачности достигнемо, рекло би се, добре циљеве – неопходно је истог тренутка одбацити то искушење!“
За крај светоотачке ризнице за овај стих светитељ Григорије Палама као да сумира објашњење на следећи начин: „Змија чува саму себе али је зато погубна за друге, имајући нагон и силу за самоодржањем и наношењем зла другима, док је голуб незлобив и неопрезан. Према томе, Господ Својим ученицима саветује да не буду ни злонамерни као змије, али ни тако безбрижни (неопрезни) као голубови, него да разборито сједине нагон за самоодржањем и незлобивост, да чувају своју врлину и благочашће и да, истовремено, њихова срца буду толико незлобива према онима који их вређају да се чак и моле за њих“.
Настављамо са 17. и 18. стихом:
А чувајте се од људи: јер ће вас предати судовима, и по синагогама својим тући ће вас. И пред старешине и цареве изводиће вас мене ради за сведочанство њима и незнабошцима.
Свети Јован Златоуст овде говори о закону који је Исус установио у проповеди вере, закону који се потпуно разликује од начина на који свет функционише. Исто тако он говори и о врлини апостола који су били запрепашћени слушајући ове речи Господа Исуса. Златоуст говори: „Господ није рекао: ‘борите се и ви и супротстављајте се онима који ће бити насилни према вама’, већ само: ‘ви ћете трпети велике несреће’… Потребно је дивити се веома како се апостоли, ови плашљиви људи који никада нису били даље од свог језера у коме су ловили рибу, слушајући ове речи нису удаљили истог тренутка. Како нису помислили и рекли у себи: ‘где да побегнемо? Против нас су судови, цареви, владари, јудејске синагоге, незнабожачки народи, начелници и потчињени’; јер Христос им није предвидео само жалости које су их чекале у Палестини, већ је објавио и борбу целе васељене против њих, говорећи: пред старешине и цареве изводиће вас Мене ради – показујући тиме да ће их послати као проповеднике и незнабошцима“.
Свештеномученик Онуфрије Гагаљук овде поново говори о врлини опреза коју треба да имамо као хришћани: „Сам Господ објављује Својим проповедницима да буду опрезни, јер постоји много злих људи, противника истине Божије. Како схватити ову опрезност? Да ли то значи да је потребно говорити једнима овако, а другима на други начин? Не, потребно је увек отворено говорити о истини Божијој (Јн. 18:20). Притом треба проповедати тако да лукави људи не могу криво да протумаче речи истине да би против слугу Христових покренули гнев или освету људи како су веома често то чинили непријатељи Христа Спаситеља и Његових ученика, трудећи се да речи истине представе као говор усмерен против власти или самог народа“. Дакле, наш опрез увек треба да прати расуђивање и дубоко промишљање. Како је и о. Данил Сисојев умео да подсети – хришћанин у сваком тренутку треба да зна шта говори, коме говори, пред ким говори и како говори.
19. и 20. стих:
А кад вас предаду, не брините се како ћете или шта ћете говорити; јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати. Јер нећете ви говорити, него ће Дух Оца вашега говорити из вас.
Јован Златоуст говори да апостоле Господ Исус кроз ове речи теши и показује им да ће у свим невољама које ће они трпети Он бити са њима. Свети Јован овако објашњава: „Бог увек врши Своје, макар и нико не обраћао пажњу на то. Ове речи су апостолима служиле као утеха… јер су могли да буду уверени да ће Онај Који је предвидео и предсказао ове невоље које су их чекале, бити свуда са њима. Такође и да апостоли ове невоље неће трпети као преступници и злочинци… Да апостоли не би рекли: како можемо да убеђујемо људе у таквим околностима? Христос им заповеда да буду чврсто уверени и у вези са заштитом. На другом месту Господ им говори: Даћу вам речитост и мудрост (Лк. 21:15), а овде говорећи: Дух Оца вашега ће говорити из вас, Христос их узводи у достојанство пророка.
Светитељ Исидор Пелусиот у тумачењу ових стихова објашњава и једну потенцијалну недоумицу. О чему се ради? Може деловати на први поглед Господ и Његов ученик Петар говоре супротне ствари када је реч о сведочењу наше вере. Ево објашњења преподобног Исидора: „Пошто се чудиш томе што је Спаситељ рекао: не брините се како ћете или шта ћете говорити, док је један од апостола рекао: свагда спремни на одговор (1. Петр. 3:15) – знај да у томе нема противречности, јер је једно речено о сведочењу, а друго о поучавању. Када смо у заједници другова, тада нам се и заповеда да бринемо о томе шта ћемо речи, јер је бесмислено не знати оно чему обећавамо да ћемо поучавати. Али када је пред нама страшна судница, масе народа, џелати испуњени гневом, страх са свих страна, тада нам је Господ обећао помоћ. Јер је веома велико дело да људи који су неми попут риба, који су ушли ту свезани и савијени ка земљи, буду у стању да изговоре реч када пред њих седну цареви на престо, када су испред њих војводе и управитељи, када су извучени мачеви и сви су спремни да стоје заједно. Зато се праведно једни користе Божијом помоћи, а другима се даје поука да се не предају сну незнања, јер су ученици Премудрости дужни да буду мудри“.
Блажени Јероним објашњава и како кроз хришћане говори Дух Свети. Светитељ говори шта је неопходно са наше стране да би се то догодило: „Дакле, када будемо вођени пред судије, за Христа треба да жртвујемо само своју вољу. А затим ће Христос Који живи у нама, говорити Сам за Себе, вршиће се дејство благодати Светог Духа у томе што ће неизоставно одговорити“.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
