А рођење Исуса Христа овако би…

Настављамо са првом главом Јеванђеља по Матеју. Ево 18. стиха који гласи:

А рођење Исуса Христа овако би: Кад је мати његова Марија била обручена Јосифу, а прије него што се бјеху састали, нађе се да је затруднела од Духа Светога.

Треба рећи одмах на почетку о разлогу обручења Дјеве Марије за Јосифа. Православни тумачи на ово питање обраћају пажњу из више углова. Свети Јустин Ћелијски пише да је Марија обручена Јосифу „да би Јосиф био стални сведок Маријине чистоте, те да је не би стали клеветати како је Она, тобож, оскрнавила своје девство. Јер у лицу свога обручника Јосифа Она имађаше сведока и чувара свога живота“. Свети Јован Дамаскин пише да „ђаво, још од времена када прорече Исаија: ‘ето, девојка ће затруднети и родити’, будно мотраше на све девојке, да која од њих не затрудни без мужа и не роди остајући девојка. Божји промисао устроји обручење Дјеве Марије Јосифу, да би се од кнеза таме сакрило и девство Пречисте Богородице и оваплоћење Бога Логоса“.

Свети Јован Златоусти примећује да је Господ уредио да Дјева Марија буде обручена Јосифу и зато што је постојала опасност за њен живот, јер је Она била девојка и Јевреји су, када би видели знаке трудноће могли да је каменују као прељубницу по Мојсејевом закону. Ево и његових речи: „Ако би то од самог почетка било познато Јудејцима, они би то протумачили како не треба, каменовали Дјеву и осудили је као блудницу. Њима је ишло на руку и то што се никада раније догодило ништа слично. Ако су и после мноштва Његових чуда, Исуса звали сином Јосифовим, како би поверовали још и пре чуда да се Он родио од Дјеве? Ето зашто се пише родослов Јосифа, и зашто се Дјева заручује за њега. Када је чак и Јосиф, праведни и дивни муж, да би поверовао, имао потребу за многим доказима – и јављањем Анђела у сну и сведочењу Пророка – како би такву мисао примили Јудеји, народ груб и развраћен и тако непријатељски расположен према Христу?“

Речи овог стиха „пре него се бјеху састали“, свети Инокентије Херсонски објашњава тако да се натприродно зачеће догодило у дому Дјеве Марије, у Назарету, након разговора архангела Гаврила и Марије што описује и апостол Лука. Значи, свети Инокентије овде објашњава редослед околности – након разговора са архангелом, Марија је отишла код Јелисавете, била тамо око три месеца, а онда су већ били видљиви знаци трудноће и тада је то Јосиф приметио. Свети Јефрем Сирин пише веома дубоко: „У зачећу Дјеве научи да је Онај Ко је створио Адама из девствене земље [Бог Отац све ствара кроз Сина у Духу Светоме], образовао и другог Адама у утроби Дјеве.“

19. стих:

„А Јосиф муж њезин, будући праведан и не хотећи је јавно изобличити, намисли је тајно отпустити.“

У овом стиху апостол Матеј нам бираним речима представља врлину праведног Јосифа и показује да је он, иако још у време Старог Завета, већ превазишао закон и својом врлином већ као да је живео у Новом Завету. Свети Оци говоре и о његовој душевној борби коју је имао када је видео знаке трудноће на Дјеви Марији. Свети Инокентије Херсонски пише: „Заиста, у његовој души се дешавала велика бура! Са једне стране, он је био уверен у непорочност своје обручнице, знао за Њен завет вечне девствености, није знао за другу девицу, осим Ње, која је савршенија у чистоти. А са друге стране, у Њој самој је видео, или у крајњој мери, мислио да види, ону коју је брак украо. Ово је била стрела, најотровнија и најоштрија за његово срце. Нема сумње да је сто пута затварао очи да не би видео ово, сто пута је желео да мисли да се обмањује; међутим, сваки дан му је доносио ново мучење које је потврдило са великом јасноћом његове сумње“. Свети Јован Златоуст хвали Јосифову врлину и говори: „Марију су изобличили јасни знаци трудноће; Јосиф је међутим толико био туђ страсти да није пожелео да Дјеву ни најмање огорчи. Да је остави код себе је било противно Закону, а ако открије дело и остави је на суд значило би да је преда на смрт. Он међутим не ради ни једно ни друго, већ поступа изнад закона. Када се он налазио у тако тешком положају, јавља му се Анђео и решава недоумицу“.

Прелазимо на наредни, 20. стих:

„Но кад он тако помисли, гле, јави му се у сну анђео Господњи говорећи: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа јe Светога.“

По хронологији догађаја видимо да се Арханђел Гаврило прво јавио Дјеви Марији у Назарету и говорио са Њом о тајни оваплоћења Бога, а затим након неколико месеци јавља се и праведном Јосифу. Свети Хроматије Аквилејски обраћа пажњу на један од тајанствених значења овог редоследа и говори: „Обрати пажњу и на доследност тајне: раније се сатана обратио дјеви Еви, а затим и мужу да би улио у њих слово смрти; овде се свети анђео прво обраћа на почетку Марији, а затим и Јосифу да би им открио реч живота. Тамо је прво жена била изабрана за грех, а овде се прво жена изабира за спасење. Тамо је муж преко жене упао у грех, а овде је преко Дјеве васкрсао“.

Исто тако, свети Јован Златоуст обраћа пажњу на време јављања. Он поставља питање – зашто се анђео јавио тек сада Јосифу? Зар није било лакше да се јави раније, док нису били видљиви знаци трудноће? Зар тако није било лакше да се праведник поштеди узнемирености? Свети Јован говори: „Овде треба испитати зашто Анђео не долази пре него што је Јосиф имао овакве мисли, већ долази када је већ помислио. Зашто му није рекао [раније]? Да Јосиф не би показао неверје и да се са њим не би догодило исто што и са Захаријом. (мисли на казну због неверовања у речи арханђела Гаврила што је описано у првој глави Јеванђеља по Луки). Није тешко поверовати нечему када ти је пред очима, а када нема ни назнаке нечему, речи о томе не могу бити лако прихваћене. Зато је Анђео ћутао, из истог разлога је ћутала и Дјева. Она је мислила да неће уверити Обручника ако му исприча о необичном делу, већ ће га огорчити, јер ће он помислити да Она скрива учињени преступ.“

Из овог, али и других места у Светом Писму, можемо да видимо да Бог открива тајне само када је неопходно, а да је било каква радозналост у духовном погледу непотребна, да су виђења и јављања из духовног света крајње ретка појава. На жалост, неки савремени православни хришћани имају духовно нездраву жељу да траже прозорљиве старце само из разлога да сазнају шта ће бити у будућности са њима, без имало жеље да промене свој живот и живе по заповестима. Другим речима, гледају на Старце као на разноразне „видовите Зорке“.

Још једна важна ствар на коју скрећу пажњу Свети Оци. Ми знамо из Предања да једино Бог зна помисли људских срца, а да тако нешто не могу да знају ни добри ни зли духови. Једино Бог зна све мисли људске и сав садржај наших срца. Златоуст говори да самом чињеницом да анђео открива Јосифу његове најтајније помисли, страхове и бојазни, анђео управо тиме уверава Јосифа да је чудо које превазилази људски разум и природу истинито и да потиче од Бога.

21. стих гласи:

„Па ће родити сина, и надени му име Исус: јер ће Он спасти народ свој од греха њихових“.

Свети Инокентије говори да чињеницом да анђео говори и о самом полу детета, још више уверава Јосифа у истинитост чуда. Исто тако, иако Јосиф ни на који начин није учествовао у овом чуду, по речима Отаца, Бог му је доделио важну улогу. Речима „надени Му име Исус“, свети Јован Златоуст говори у име Бога следеће речи: „Иако Он није твој син, ти Му буди уместо оца. Од када Му даш име усвајам ти Рођенога“, то јест, ти треба да бринеш о Богомладенцу. И такође, обраћа пажњу на још један важан детаљ. Златоусти наставља: „И да затим не би неко закључио да је Јосиф отац, послушај са којим опрезом Анђео говори даље: „па ће родити Сина“. Није рекао „родиће ти сина“, већ се изразио неодређено, јер је Марија родила Сина не њему, већ целој Васељени“.

Што се тиче речи у самом стиху:„Јер ће Он спасти народ свој од греха њихових“, на ове речи обраћају пажњу свети Оци и подсећају нас на оно што можда понекада заборавимо. Христос је дошао да нас спаси од греха, а не да нам овде на земљи буде добро, да дуго живимо, да нема болести, рата и страдања. Ево како о томе говори свештеномученик Онуфрије Гагаљук: „Зашто, ради чега је на земљу долазио Бог? Да би спасио људе од грехова њихових. Не зато да их учини ситим и умивеним, здравим, не зато да задовољи људске каприце, дарује им забаву и сваку греховну насладу, већ да унесе потпуни мир и покој у душе људске, очисти их од грехова који убијају и душу и тело. Христово учење и благодатни живот одређени су за све људе, различитих језика, култура и епоха. Сви људи, ко год они били, могу да се спасу кроз Христову Цркву, постану слободни од грехова, радосни душом, спокојни и светлог расположења… Спасење људске душе од грехова јесте најважније и највеће дело за све људе и сва времена. Ништа узвишеније од тога не може да постоји.“

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић

Фото: Радио Светигора

Последње објаве

Пратите нас

Јутјуб

Насиље на друштвеним мрежама

Обраћање управника Мисионарског одељења учесницима Тридесетог сабора православне омладине

Хришћански одговор на изазов вештачке интелигенције

Вештачка интелигенција – добар слуга и/или зао господар?, први део

Захвалница Патријарху Порфирију

Црква у јавној сфери у секуларном друштву

Пријавите се својом е-адресом на нашу листу и примајте редовно новости о активностима Мисионарског одељења АЕМ.

Ненад Бадовинац

Зоран Луковић

Рођен 11. јуна 1961, одрастао и школовао се у Београду. Војни рок одслужио у Дивуљама код Сплита 1980/81.

Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1988 год.

Мастер академске студије: Тероризам, организовани криминал и безбедност, при  Београдском универзитету завршио 2016 године одбраном рада: Верске секте као инструмент политичке радикализације. Добија звање Мастер менаџер Безбедности

Студије: Верске заједнице – иновације знања, завршио на Факултету политичких наука 2017.

Двогодишњи мастер програм Религија у друштву, култури и европским интеграцијама завршава 2022 године на Београдском универзитету и добија звање Мастер Религиолог.

У радном односу од студентских дана.

Прво запослење засновао 01.01.1984. у Народном позоришту, радећи као помоћно сценско-техничко лице (реквизитер, декоратер и статиста).

Од 1988, новинар по уговору, у редакцији Београдског ТВ програма у тиму Мирка Алвировића.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова 1990, као инспектор-оперативац у Одељењу за крвне деликте београдске криминалистичке полиције. У истом својству провео 6 месеци у Призрену (1993/94).

Ангажован на пословима полиграфског испитивача у београдској криминалистичкој полицији од 1995. до 2011. године, након чега прелази у Управу за аналитику МУП-а, где децембра 2015. дочекује пензију.

Од средине осамдесетих година прошлог века, приватно и професионално прати појаве екстремизма, верског радикализма, сектног и манипулативног деловања и ангажује се у пружању помоћи жртвама и члановима њихових породица. По питањима из ових области сарађивао у више домаћих и страних часописа и одржао више стотина јавних наступа (јавна предавања, електронски медији… итд).

Активно учествовао на многим међународним и домаћим конференцијама и скуповима стручњака из области праћења сектног и манипулативног деловања, при чему се овде наводе оне најважније за последњих петнаестак година :

  • 2005 – Берлин – конференција: Присуство секти у Источној Европи; имао излагање на тему: Искуства МУП-а Србије у раду са сектама.

 

  • 2006 – Брисел – на челу делегације из Србије, која прва у региону преко удружења грађана ЦАС (Центар за антрополошке студије), постаје члан ФЕКРИС, европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme).
  • Oд 2006, готово редовно присутан на конференцијама ФЕКРИС: Брисел, Хамбург (2007), Софија (2007), Пиза (2008), Санкт Петерсбург (2009), Ријека (2009), Лондон (2010), Познањ и Варшава (2011), Софија (2013)…

 

  • 2007 Софија: У организацији бугарског Център за проучване на нови религиозни движения, присутан с радом   Људска права и секте у Србији;            

 

  • Исте 2007 године у Бриселу, постаје члан ICSA (америчко-канадска федерација – International Cultic Studies Associations) на годишњој међународној Конференцији, одржаној од 29. јуна до 01. јула, у оквиру које учествује с радом на тему: Society for Scientific Spirituality “SANATAN”: Doctrines, Terrorist Teachings, and Psycho-Manipulative Practices, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић (објављен у научном Зборнику: The phenomenon of cults from a scientific perspective; ed. Piotr Tomasz Nowakowski, Maternus, 2007).

 

  • 2009 Санкт Петерсбург: У организацији руског Центра Религиоведческих исследований, на међународној конференцији FECRIS, одржаној 15 и 16. маја, учествовао са радом Cultic and Subversive Elements in Activities and Practices of Political Non-Governmental Organizations, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић.

 

  • 2010 Београд: учествовао као координатор и предавач (две теме: Друштвено-историјски оквир Нових облика зависности и Неформалне групе младих и сектно деловање), на Семинару стручног усавршавања за просветне раднике, који је Завод за унапређење образовања и васпитања акредитовао као обавезан (објављен у „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању за школску 2009/2010“, под бр. 540 и називом: „Нови облици зависности и савремени комуникациони системи“). Семинар је 27.05.2010. године, у просторијама Скупштине града Београда био одржан уз подршку Секретаријата за образовање града Београда, а у извођењу НВО Центар за антрополошке студије.

 

  • 2010 Лондон, LSE, учешће на конференцији Cults and crime; презентација на тему
    New experiences of the Ministry of the Interior of Serbia in working with sects.

 

  • 2011 Познањ и Варшава (05-07. маја 2011): конференције на тему Systematic abuse in cults: testimonies and evidence, у организацији FECRIS i RORIJ (Ruch Obrony Rodziny i Jednostki), уз подршку College of Education and Administration in Poznan; учествовао са радом на тему Methods of Cult Indoctrination in Serbian Extremist Political Groups.

 

  • Од 2008-2017, након иницијативе великодостојника Кипарске православне Цркве да се на међународном плану формира посебна, Међународна мрежа представника православних држава и помесних Цркава (2007 г.), већ следеће 2008.године, кренуло се са непосредном разменом искустава, као и са сталним сусретима. Са благословом епископа јегарског, потом митрополита загребачко-љубљанског, а данас патријарха српског др Порфирија, аутор учествовао са радовима, као и у раду стручних и извршних органа ове православне мреже и то на: Кипру (2008), Русији (2009, 2014), Бугарској (2010, 2013, 2016), Грчкој (2011), Србији (2012), Словенији (2015) и Пољској (2017),

 

  • 2013 Београд: у мају учествовао у целодневном стручном Семинару о безбедносно интересантним аспектима сектног и манипулативног деловања, у организацији Безбедносно-информативне агенције (за раднике из оперативног састава), са презентацијом на тему Измештени систем вредности као последица сектног деловања.

 

  • 2013-2017 Загреб: Пасторални институт и Провинција светог Јеронима, фрањеваца конвентуалаца, оранизатор је више конференције из предметне тематике. Аутор сарађује и непосредно учествује, са радовима: Појединац као носилац култног деловања, Ритуални и култни злочини и карактеристике њихових извршилаца, Утицај култних елемената на систем вредности појединаца и Има ли култног деловања без групе.

 

  • 2018 Сребрно језеро, 27 и 28 април; у оквиру Међународне научне конференције, „Традиционална и нова религиозност – прошлост и будућност“, у организацији Института друштвених наука, 27 и 28 априла 2018 године, учествовао са радом: Псеудохиндуистички радикализам у Србији – случај Санатан.

 

  • 2022 Марсеј 24 и 25 март, конференција ФЕКРИС Секташке злоупотребе у области здравства: FECRIS conference: Les derives sectaires dans le domaine de la sante

 

  • 1996-2024 Више стотина, предавања, трибина, јавних и медијских наступа у Србији и иностранству.

 

Презвитер др Оливер Суботић

Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (природно-математички смер). Дипломирао је на Одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука у Београду (2004) и на општем смеру Православног богословског факултета (2005), који је упоредо студирао. Магистрирао је на Православном богословском факултету (2008), а доктори-

рао на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (2011).

Током основних студија две године је радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, у својству стручног сарадника на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. После окончања студија информатике радио је на Православном богословском факултету у Београду као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007–2009) и у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову (Београд). У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха Иринеја, постављен је на другу парохију при храму Светог Александра Невског у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ је крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао пуних 16 година. Један краћи период је био и вршилац дужности председника Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке (2008). Као стални члан Катихетског одбора Архиепископије био је задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008–2014). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (2011–2015). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. С обзиром на искуство које је у младости имао у борилачким вештинама, непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз чувеног карате мајстора протојереја-ставрофора Војислава Билбију, за координатора тог пројекта. У прелазном периоду, до избора новог српског патријарха, вршио је дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020–2021).

Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.

Непосредно по оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, одлуком Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, постављен је за његовог првог управника.

Објавио је 13 књига.

Благословом Божијим, са супругом Мирјаном има троје деце: Нину, Саву и Николу.

Ђакон др Александар Милојкоов

Ђакон др Александар Милојков је православни доктор теологије. Докторирао је у области патрологије на тему „Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на којем је претходно завршио основне и мастер студије теологије. Био је студент генерације на поменутом факултету, а у току студија, због изузетног успеха, више пута је награђиван и био је стипендиста Министарства вера Владе Републике Србије.

Верску наставу у Земунској гимназији предаје од 2010. године. У периоду од 2021. до 2024. године обављао је дужност координатора у Одбору за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке. Од 2024. године, Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, постављен је за уредника Православног мисионара – часописа за који је без прекида писао веома запажене чланке, почев од 2008. године. Аутор је четири књиге, од којих су три православна катихизиса за средње школе и гимназије (у употреби за православну верску наставу у средњим школама и гимназијама у Републици Хрватској), десетак научних радова, који су објављени у релевантним научним часописима и преко стотину теолошких есеја, објављених у различитим часописима, претежно у Православном мисионару. Активно ради на преводу списа Светих Отаца са латинског језика (Светог Августина и других западних Отаца). Један је од водећих српских стручњака за богословље Светог Августина Ипонског. Често је присутан у медијима, штампаним, електронским, радију и телевизији, на којима говори на различите црквене, просветне и теолошке теме.

Као ђакон служи у храму Вазнесења Господњег у центру Београда од 2023. године. Ожењен је супругом Соњом и отац је две кћерке, Јелене и Марије, са којима живи у Београду.

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић рођен 1956 године у Угљевику, Српска.

Свештеник у Загребу и секретар Епархијског управног одбора Митрополије загребачко-љубљанске од 1979 године.
Из Загреба опслуживао мисионарску парохију у Марибору.
Парох при храму Светог Александра Невског у Београду од 1991. године.
Од 2000. године Старешина истог храма и управник Православне мисионарске школе све до одласка у мировину 2023. године.

Четрдесет и две године свештеничке службе карактерише интензивно бављење мисионарским радом.

Добитник ордена Светог Саве трећег степена.