Настављамо са првом главом Јеванђеља по Матеју. Ево 18. стиха који гласи:
А рођење Исуса Христа овако би: Кад је мати његова Марија била обручена Јосифу, а прије него што се бјеху састали, нађе се да је затруднела од Духа Светога.
Треба рећи одмах на почетку о разлогу обручења Дјеве Марије за Јосифа. Православни тумачи на ово питање обраћају пажњу из више углова. Свети Јустин Ћелијски пише да је Марија обручена Јосифу „да би Јосиф био стални сведок Маријине чистоте, те да је не би стали клеветати како је Она, тобож, оскрнавила своје девство. Јер у лицу свога обручника Јосифа Она имађаше сведока и чувара свога живота“. Свети Јован Дамаскин пише да „ђаво, још од времена када прорече Исаија: ‘ето, девојка ће затруднети и родити’, будно мотраше на све девојке, да која од њих не затрудни без мужа и не роди остајући девојка. Божји промисао устроји обручење Дјеве Марије Јосифу, да би се од кнеза таме сакрило и девство Пречисте Богородице и оваплоћење Бога Логоса“.
Свети Јован Златоусти примећује да је Господ уредио да Дјева Марија буде обручена Јосифу и зато што је постојала опасност за њен живот, јер је Она била девојка и Јевреји су, када би видели знаке трудноће могли да је каменују као прељубницу по Мојсејевом закону. Ево и његових речи: „Ако би то од самог почетка било познато Јудејцима, они би то протумачили како не треба, каменовали Дјеву и осудили је као блудницу. Њима је ишло на руку и то што се никада раније догодило ништа слично. Ако су и после мноштва Његових чуда, Исуса звали сином Јосифовим, како би поверовали још и пре чуда да се Он родио од Дјеве? Ето зашто се пише родослов Јосифа, и зашто се Дјева заручује за њега. Када је чак и Јосиф, праведни и дивни муж, да би поверовао, имао потребу за многим доказима – и јављањем Анђела у сну и сведочењу Пророка – како би такву мисао примили Јудеји, народ груб и развраћен и тако непријатељски расположен према Христу?“
Речи овог стиха „пре него се бјеху састали“, свети Инокентије Херсонски објашњава тако да се натприродно зачеће догодило у дому Дјеве Марије, у Назарету, након разговора архангела Гаврила и Марије што описује и апостол Лука. Значи, свети Инокентије овде објашњава редослед околности – након разговора са архангелом, Марија је отишла код Јелисавете, била тамо око три месеца, а онда су већ били видљиви знаци трудноће и тада је то Јосиф приметио. Свети Јефрем Сирин пише веома дубоко: „У зачећу Дјеве научи да је Онај Ко је створио Адама из девствене земље [Бог Отац све ствара кроз Сина у Духу Светоме], образовао и другог Адама у утроби Дјеве.“
19. стих:
„А Јосиф муж њезин, будући праведан и не хотећи је јавно изобличити, намисли је тајно отпустити.“
У овом стиху апостол Матеј нам бираним речима представља врлину праведног Јосифа и показује да је он, иако још у време Старог Завета, већ превазишао закон и својом врлином већ као да је живео у Новом Завету. Свети Оци говоре и о његовој душевној борби коју је имао када је видео знаке трудноће на Дјеви Марији. Свети Инокентије Херсонски пише: „Заиста, у његовој души се дешавала велика бура! Са једне стране, он је био уверен у непорочност своје обручнице, знао за Њен завет вечне девствености, није знао за другу девицу, осим Ње, која је савршенија у чистоти. А са друге стране, у Њој самој је видео, или у крајњој мери, мислио да види, ону коју је брак украо. Ово је била стрела, најотровнија и најоштрија за његово срце. Нема сумње да је сто пута затварао очи да не би видео ово, сто пута је желео да мисли да се обмањује; међутим, сваки дан му је доносио ново мучење које је потврдило са великом јасноћом његове сумње“. Свети Јован Златоуст хвали Јосифову врлину и говори: „Марију су изобличили јасни знаци трудноће; Јосиф је међутим толико био туђ страсти да није пожелео да Дјеву ни најмање огорчи. Да је остави код себе је било противно Закону, а ако открије дело и остави је на суд значило би да је преда на смрт. Он међутим не ради ни једно ни друго, већ поступа изнад закона. Када се он налазио у тако тешком положају, јавља му се Анђео и решава недоумицу“.
Прелазимо на наредни, 20. стих:
„Но кад он тако помисли, гле, јави му се у сну анђео Господњи говорећи: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа јe Светога.“
По хронологији догађаја видимо да се Арханђел Гаврило прво јавио Дјеви Марији у Назарету и говорио са Њом о тајни оваплоћења Бога, а затим након неколико месеци јавља се и праведном Јосифу. Свети Хроматије Аквилејски обраћа пажњу на један од тајанствених значења овог редоследа и говори: „Обрати пажњу и на доследност тајне: раније се сатана обратио дјеви Еви, а затим и мужу да би улио у њих слово смрти; овде се свети анђео прво обраћа на почетку Марији, а затим и Јосифу да би им открио реч живота. Тамо је прво жена била изабрана за грех, а овде се прво жена изабира за спасење. Тамо је муж преко жене упао у грех, а овде је преко Дјеве васкрсао“.
Исто тако, свети Јован Златоуст обраћа пажњу на време јављања. Он поставља питање – зашто се анђео јавио тек сада Јосифу? Зар није било лакше да се јави раније, док нису били видљиви знаци трудноће? Зар тако није било лакше да се праведник поштеди узнемирености? Свети Јован говори: „Овде треба испитати зашто Анђео не долази пре него што је Јосиф имао овакве мисли, већ долази када је већ помислио. Зашто му није рекао [раније]? Да Јосиф не би показао неверје и да се са њим не би догодило исто што и са Захаријом. (мисли на казну због неверовања у речи арханђела Гаврила што је описано у првој глави Јеванђеља по Луки). Није тешко поверовати нечему када ти је пред очима, а када нема ни назнаке нечему, речи о томе не могу бити лако прихваћене. Зато је Анђео ћутао, из истог разлога је ћутала и Дјева. Она је мислила да неће уверити Обручника ако му исприча о необичном делу, већ ће га огорчити, јер ће он помислити да Она скрива учињени преступ.“
Из овог, али и других места у Светом Писму, можемо да видимо да Бог открива тајне само када је неопходно, а да је било каква радозналост у духовном погледу непотребна, да су виђења и јављања из духовног света крајње ретка појава. На жалост, неки савремени православни хришћани имају духовно нездраву жељу да траже прозорљиве старце само из разлога да сазнају шта ће бити у будућности са њима, без имало жеље да промене свој живот и живе по заповестима. Другим речима, гледају на Старце као на разноразне „видовите Зорке“.
Још једна важна ствар на коју скрећу пажњу Свети Оци. Ми знамо из Предања да једино Бог зна помисли људских срца, а да тако нешто не могу да знају ни добри ни зли духови. Једино Бог зна све мисли људске и сав садржај наших срца. Златоуст говори да самом чињеницом да анђео открива Јосифу његове најтајније помисли, страхове и бојазни, анђео управо тиме уверава Јосифа да је чудо које превазилази људски разум и природу истинито и да потиче од Бога.
21. стих гласи:
„Па ће родити сина, и надени му име Исус: јер ће Он спасти народ свој од греха њихових“.
Свети Инокентије говори да чињеницом да анђео говори и о самом полу детета, још више уверава Јосифа у истинитост чуда. Исто тако, иако Јосиф ни на који начин није учествовао у овом чуду, по речима Отаца, Бог му је доделио важну улогу. Речима „надени Му име Исус“, свети Јован Златоуст говори у име Бога следеће речи: „Иако Он није твој син, ти Му буди уместо оца. Од када Му даш име усвајам ти Рођенога“, то јест, ти треба да бринеш о Богомладенцу. И такође, обраћа пажњу на још један важан детаљ. Златоусти наставља: „И да затим не би неко закључио да је Јосиф отац, послушај са којим опрезом Анђео говори даље: „па ће родити Сина“. Није рекао „родиће ти сина“, већ се изразио неодређено, јер је Марија родила Сина не њему, већ целој Васељени“.
Што се тиче речи у самом стиху:„Јер ће Он спасти народ свој од греха њихових“, на ове речи обраћају пажњу свети Оци и подсећају нас на оно што можда понекада заборавимо. Христос је дошао да нас спаси од греха, а не да нам овде на земљи буде добро, да дуго живимо, да нема болести, рата и страдања. Ево како о томе говори свештеномученик Онуфрије Гагаљук: „Зашто, ради чега је на земљу долазио Бог? Да би спасио људе од грехова њихових. Не зато да их учини ситим и умивеним, здравим, не зато да задовољи људске каприце, дарује им забаву и сваку греховну насладу, већ да унесе потпуни мир и покој у душе људске, очисти их од грехова који убијају и душу и тело. Христово учење и благодатни живот одређени су за све људе, различитих језика, култура и епоха. Сви људи, ко год они били, могу да се спасу кроз Христову Цркву, постану слободни од грехова, радосни душом, спокојни и светлог расположења… Спасење људске душе од грехова јесте најважније и највеће дело за све људе и сва времена. Ништа узвишеније од тога не може да постоји.“
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
Фото: Радио Светигора