Стих 20. гласи:
А они одмах оставише мреже и пођоше за њим.
Свети Јован Златоуст нам на самом почетку указује на врлину апостола и на следећи начин описује њихову спремност да следе Господа Исуса: „Погледај каква је њихова вера, каква је послушност. Они су били заузети својим послом, а сви знамо колико је привлачан риболов; међутим, чим су чули призив Спаситеља, нису одуговлачили, нису одложили за друго време, нису рекли: ‘идемо кући да се посаветујемо са најближима’. Остављајући све, следили су за Господом исто онако као што је и Јелисеј следио пророка Илију. Христос од нас тражи такву послушност да је ни на најмањи тренутак не одлажемо, макар то од нас захтевала и крајња потреба. Ето зашто је Господ човеку који Му је пришао и замолио за дозволу да укопа оца својега (Мт. 8:21), то није дозволио. На тај начин је показао да све треба подредити следовању Христу. Ти ћеш ми рећи да је њима било много обећано. Али ја се баш зато и дивим њима јер су они, још не видећи ниједан знак, поверовали толико великом обећању и следовање Христу су претпоставили свему. Они су поверовали да ће бити у стању да лове друге, истим речима којима су и сами били уловљени. Па и то је било обећано само Петру и Андреју; а Јакову и Јовану ни то није било речено; само пример послушности првих је пробио пут и за њих. Међутим, они су и раније много слушали о Исусу“.
Свети Григорије Двојеслов говори о једној важној ствари за нас која је у вези са поступањем апостола, то јест, њиховим остављањем свега и следовањем Господа. Свети Григорије објашњава како и ми можемо да се угледамо на апостоле на следећи начин: „Много остављате и ви браћо ако се одричете земаљских жеља. Јер наше спољашње, колико год да је мало по земаљским мерилима, довољно је за Господа; зато што Он вага срце, а не материју; не мери колико је тешка жртва Њему, већ са каквим расположењем се она приноси. Истинско Царство Божије нема спољашњу цену; ово Царство међутим може да се купи за онолико колико ти имаш. Јер за Закхеја је цена била половина имања, јер је другу половину задржао да би четвороструко вратио онима које је оштетио. За Петра и Андреја је цена била остављање лађе и мрежа; за удовицу је цена била две лепте, за другог је цена чаша хладне воде. Дакле, цена Царства Божијег, као што смо рекли, је онолико колико ти поседујеш“. Ова мисао светог Григорија може веома да нам помогне понекад, када мислимо да оно што ми имамо и начин на који живимо није довољан да се спасимо. Господ Својим промислом премудро уређује спољашње околности у нашем животу, дарује нам све што је нама потребно и само је до нас да будемо пажљиви да видимо и схватимо на који начин можемо да то искористимо и стекнемо Царство небеско. Свети Николај Охридски из другог угла показује величину апостолског пожртвовања, јер обраћа пажњу на унутрашње покрете њихових душа, на њихово поверење у Бога. Ево како он пише: „Видите ли, како су срца ова два брата већ била опредељена за добро? Они не питају: куда нас зовеш? Како ћемо се нахранити? И ко ће хранити наше породице? Они као да су целога свога века само чекали и ослушкивали такав позив? Као деца наивно они полажу све бриге на Бога, остављају све и следују позиву Христовом“.
Настављамо даље, ево 21. и 22. стиха:
И отишавши одатле виде друга два брата, Јакова Зеведејева и Јована брата његова, у лађи са Зеведејем, оцем њиховим, где крпе мреже своје, и позва их. А они одмах оставише лађу и оца својега и пођоше за њим.
Свети Јован Златоуст обраћа пажњу на друга два брата, показује и да је њихова пожртвованост била иста као и код Петра и Андреја, указујући на њихово трпљење великог сиромаштва. Ево како Златоуст ово објашњава: „Погледај са каквом подробношћу Јеванђелиста указује на њихово сиромаштво. Исус их је нашао док су крпили своје мреже.
Они су били сиромашни до те мере да нису имали од чега да купе нове мреже и зато су крпили истрошене мреже. Међутим, као велики доказ њихове врлине служи и то што они са лакоћом трпе своје сиромаштво, хране се од праведног труда, међусобно су повезани љубављу, живе заједно са оцем и служе му“.
Свети Николај Охридски овде указује и на важно питање духовног живота, на дилему коју имају бројни хришћани – о односу Бога и нас, односно о учешћу Бога у нашем животу. Свети Николај пише о критеријуму који Бог итекако узима у обзир на следећи начин: „Зато њима Христос говори заповеднички: хајдете за мном! Таким начином поступа Бог и са свима нама. Он неће силом да нас гони на пут спасења но оставља нас да се слободно и по својој увиђавности најпре сами определимо за спасење или пропаст. Али када Бог, који види срца наша, опази да се срца наша склањају ка путу добра, ка путу спасења, онда нас Он одлучно привлачи на тај пут. Када пак види срца наша, да су се потпуно склонила на пут пропасти и зла, онда нас Бог потпуно напушта, и Сатана постаје господар наш. Тако је било и с Јудом издајником. Када се срце његово потпуно било склонило ка злу и определило за мрачни пут пропасти, Христос више није ни покушавао одвратити га са тога пута; на против, видећи да је у Јуду већ ушао Сатана, Господ му говори: што чиниш чини брже! И тако, дакле, ни у случају са Петром и Андрејом, нити у случају са Јудом Господ ни најмање не повређује слободу људског опредељивања, него тек пошто су се људи срцем определили за добро или за зло, Он говори одлучно – Петру и Андреју: хајдете за мном! а Јуди: што чиниш чини брже!“ Ово расуђивање великог светитеља наше Цркве је прави и једини одговор зашто у животима неких људи Бог постоји, а код неких не постоји. Није уопште до Бога, да Господ не поштује слободу људске воље сви људи би били спасени, јер знамо из Светог Писма да Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1 Тим. 2:4). Само је до нас људи и нашег избора, да ли желимо да будемо са Богом или не. За Бога не постоје никакве препреке.
Свети Хроматије Аквилејски наглашава да је „нелогичност“, да тако кажем, у Христовом поступку, то јест, објашњава зашто је Господ бирао Своје апостоле баш међу неписменим и сиромашним рибарима. Људска логика, не само нашег времена, говори да би било много боље да је изабрао моћне, угледне, утицајне људе који су своје предности у људском друштву могли да искористе да се Христова проповед даље и више чује. Свети Хроматије то објашњава на овај начин: „О, блажени су ови рибари које је Господ међу толико законика и књижевника изабрао као прве за божанску проповед и за благодат апостолства. Овај избор је био веома достојан нашег Господа и приличио је за Његову проповед…. Апостоли нису уловили свет речитошћу и мудрошћу, већ су једноставном проповеди вере ослободили род људски од заблуде смрти, по речима апостола: Да вера ваша не буде у мудрости људској него у сили Божијој (1 Кор. 2:5). И још: Него што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јаке; И што је неплеменито пред светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте (1 Кор. 1:27-28). Дакле, Господ Исус не бира познате или богате, како проповед не би доспела под сумњу, не бира мудраце да не би мислили да је Господ убедио род људски мудрошћу овога века; већ бира рибаре – необразоване, неписмене, неуке, да се јави благодат Спаситеља“. Овај одломак из Јеванђеља представља одговор на све оне клевете из разноразних документараца који тобож „објективно“ пишу о Христовој Цркви, који не пропусте да укажу да је наводно само спољашња, земаљска моћ, репресија и принуда могла да помогне хришћанству да се толико рашири. Да је заиста тако било, Господ не би бирао рибаре, већ би Његови апостоли били Понтије Пилат, Кајафа или Ирод. Да је то заиста истина, хришћанство никада не би претрпело ниједан једини прогон који је током историје Цркве било веома пуно. Дакле, само Јеванђеље показује одговор на ове лажи.
Настављамо даље до краја поглавља, од 23. до 25. стиха:
И прохођаше Исус по свој Галилеји учећи по синагогама њиховим, и проповедајући јеванђеље о Царству, и исцељујући сваку болест и сваку немоћ у народу. И отиде глас о њему по свој Сирији; и приведоше му све болеснике, разним болестима и мукама обузете, и бесомучне, и месечаре, и одузете, и исцели их. И за њим иђаше народа много из Галилеје, и из Декапоља, и из Јерусалима, и Јудеје и испреко Јордана.
Свети Јован Златоуст говори о дубоком поретку у Христовим поступцима, јер каже да Господ позива апостоле и тек у њиховом присуству почиње да чини чуда. На тај начин Исус на делу потврђује оно што је говорио о Њему свети Јован Претеча, а што су чули и сами апостоли од њега (Јн. 1 гл.). Господ почиње често да посећује синагоге, учећи тиме Своје ученике да Он није противник Богу. Свети Хроматије Аквилејски се у тумачењу ових стихова позива на чувено пророчанство пророка Исаије и пише: „Исаија је ово наговестио раније говорећи: Он болести наше носи и немоћи наше узе на Себе (Ис. 53:4). Јер за то је дошао учитељ живота и лекар небески Господ Христос, да би Својим речима научио људе животу и исцелио небеским лечењем болести душе и тела, да би ослободио тела која је ђаво захватио и онима који су исцрпљени различитим немоћима повратио истинско и снажно здравље. Јер телесне болести Господ лечи речју божанске силе, а душевне немоћи – леком небеског учења. Давид јасно показује да душевне ране може да исцели само Бог: Благосиљај, душо моја Господа, и не заборављај ниједно добро што ти је учинио. Он ти прашта све грехе твоје и исцељује све болести твоје (Пс. 103:1-2). Дакле, истински и савршени лекар је Онај Који дарује телесно здравље и враћа душевно спасење – наш Господ и Спаситељ“. Ове речи светитеља су важне, јер нам показују у Кога треба да се уздамо када се налазимо у болести или некој другој немоћи. Међутим, то не значи да треба да одбацујемо лекаре. Код неких хришћана постоји став да обраћање лекарима представља знак несавршенства вере. Ми знамо да Свето Писмо јасно говори: Поштуј лекара, према потребама од њега почасти су његове, јер и њега је створио Господ; Јер од Вишњега је исцељење, и од цара примиће дар. Знање љекара узвисиће главу његову, и пред велможама биће почаствован. Господ је створио од земље лекове, и човек разуман неће их презрети (Сирах 38:1-4). Са своје стране свети Василије Велики сажима у следећим речима учење Цркве: „Као што није потребно избегавати лекарску вештину у потпуности, тако није добро полагати у њој и сву наду. Као што се користимо вештином земљорадника, а плодове молимо од Господа или поверавамо кормило капетану брода, а молимо Бога да нас спаси од потапања, исто тако и позивајући себи лекара, не одступамо ни од наде на Бога“. Свети Николај Охридски показује у овим речима сву ревност коју је Господ имао према делу због кога је дошао међу људе и говори: „После тридесет година Свога живота у повучености, Господ Исус сада отпочиње Своју божанску службу и то је отпочиње вредно и одлучно. То се хоће да каже речима: прохођаше по свој Галилеји. Његова служба састојала се у тумачењу старога, у проповедању новога и у потврђивању обојега чудима исцељења људи“.
Светоотачко тумачење четврте главе бисмо завршили расуђивањем светог Јована Златоустог који на један узвишен начин објашњава зашто је Господ чинио оволико чуда и исцељивања пре него што је почео своју проповед: „Сваки пут када се уводи нешто ново … или када се уводи нови начин живота, Бог обично даје знаке, као гаранцију Своје моћи за људе који треба да прихвате Његове законе. Тако је намеравајући да створи човека Бог пре тога створио цео свет, а затим му већ у рају дао познати закон. И када је желео да дарује закон Ноју, опет је учинио велика чуда, изменио целу творевину, у њеним темељима, заповедио страшној поплави да целе године влада земљом и усред толике велике буре сачувао праведника неповређеним. Исто тако је и Авраама оградио многим чудима… тако је и пре давања Закона Јудејима Бог показао велика и дивна чуда. Исто тако и овде, намеравајући да дарује најузвишенија правила живота и предложи људима оно што никада нису чули, потврђује Своје речи чудима. Пошто Царство које је Господ објављивао није било видљиво, онда је очигледним чудима Бог невидљиво учинио видљивим… Поставља се питање: зашто Христос ни од кога од ових исцељених није захтевао веру? Зашто није рекао оно што је касније говорио: Верујете ли да могу то учинити? (Мт. 9:28). Зато што Он тада још није показао доказе Своје моћи. Међутим, велику веру ових људи је доказало и то што су они приступали Господу и доводили Му болеснике. Они их не би доносили издалека, да нису имали велику веру у Њега“.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
