Почињемо са петом главом Јеванђеља по Матеју, поглављем у коме почиње чувена беседа Господа Исуса Христа на гори. Први стих гласи:
А кад Он виде народ многи, попе се на гору, и седе, и приступише му ученици његови.
Свети Оци са нарочитом пажњом приступали тумачењу овог стиха. Тако на пример, преподобни Исидор Пелусиот објашњава да је Господ беседио на гори, на усамљеном месту, не у градској буци и гужви и наводи и разлог за то. Ево како свети Исидор пише: „Удаљавање од градске вреве је толико корисно у делу спасења да је Син Божији оставивши градове, на врху горе назвао блаженима оне који живе чисто. Самим тим је Својим делима учио да човек који се не одрекне земаљског и не уздигне се на висину врлине, не може да се удостоји да буде назван блаженим од Бога и не може да стекне будућа добра“. Свети Хроматије Аквилејски допуњује ово расуђивање и додаје да Господ нимало случајно није даровао новозаветна правила живота баш на гори јер је и у Старом Завету исти Тај Господ даровао Мојсеју Десет Заповести управо на гори Синају. Он такође говори да је то доказ и знак да је Господ Исус Христос Творац и новозаветног и старозаветног закона: „Притом, у давна времена, када је закон био дарован, народу је било забрањено да се пење на гору; а сада, када је Господ учио на гори, никоме се не забрањује, штавише, сви се позивају да послушају зато што је у Закону суровост, а у Јеванђељу благодат. Тамо се неверујућима улива страх, а овде се на верујуће излива дар благослова… Није случајно наш Господ и Спаситељ дао благослов Својим ученицима на гори. Дакле, не на земљи, већ на гори, не доле, већ горе. Тако да и ти, ако желиш да добијеш небеске благослове од Господа, попни се на гору, што значи: тражи узвишени живот и тада ћеш праведно и заслужено добити жељени благослов.“
Свети Јован Златоуст из другог угла осветљује тајну овог Христовог поступка и показује колико је наш Бог поражавајуће скроман. Свети Јован објашњава ово на следећи начин: „Погледај колико је Христос био далеко од похвала и гордости! Он није водио народ за Собом, већ када је било потребно исцељивати, Сам је ишао свуда, посећивао градове и насеља. А када се сабрало велико мноштво људи, Исус седи на једном месту, али не у граду, не на сред трга, већ на гори, у пустињи, учећи нас тиме да не радимо ништа наочиглед других, удаљавамо се од буке, посебно када је потребно говорити о мудрости и расуђивати о важним предметима“. Златоуст такође обраћа пажњу и на то да је Христос био покренут поступком Својих ученика да почне да беседи. Ево његовог даљег објашњења: „Када се Он попео и сео, приступили су Му ученици. Да ли видиш како они напредују у врлини и како су брзо постали бољи? Народ је гледао на чуда, а ученици су желели да слушају о нечему високом и великом. То је и побудило Христа да предложи учење и да почне проповед. Он није исцељивао само тела, већ је лечио и душе. И опет, након бриге о душама, прелазио на бригу о телима, указујући разнолику корист и сједињујући са разумним учењем јављање знамења. Овом бригом и о души и о телу, он затвара бестидна уста јеретика показујући овим да је Он Творац целокупног живота.“ Дакле, овде видимо да Бог тражи од нас да покажемо иницијативу са наше стране, да покажемо интересовање за духовни живот, да у нама види жељу да се боримо а онда и Он долази. Свети Јован такође у последњој мисли говори о јеретицима древних времена који су говорили да је материја зла, да је тело тамница за душу и да га треба уништити или претераним уздржањем или утапањем у разврат. Дакле, тело није никаква тамница душе, већ део човекове личности који има сврху да постане храм Духа Светога. Иначе, блажени Јероним Стридонски говори да се гора, на којој је Христос беседио налазила у Галилеји. Он мисли да то може да буде гора Тавор или нека друга гора, али да се она у сваком случају налази у близини Капернаума, јер је Господ одмах након силаска са горе ушао у Капернаум, као што и само Јеванђеље говори (Мт. 8:5).
Настављамо даље, ево другог стиха који гласи:
И отворивши уста своја учаше их говорећи.
Стих преко кога ми често само пређемо погледом током читања, свети Јован Златоуст објашњава на следећи начин: „Јеванђелиста говори: Отворивши уста своја учаше их. Зашто је додато ово, отворивши уста своја? Да би ти схватио да је Господ учио чак и онда када је ћутао, а не само када је говорио; учио је или отварајући уста Своја, или објављујући делима Својим. Када чујеш речи учаше их, немој мислити да Он говори само Својим ученицима, већ да кроз ученике говори и свима осталима. Али пошто је маса народа била необразована, састојала се из људи који су се још душом кретали по земљи, Исус је сабравши пред Собом ученике, њима обратио Своју реч и у беседи са њима говори тако да учење мудрости постаје занимљиво и за све остале који су били скоро потпуно неспособни да Га слушају.“ Дакле, свети Златоуст објашњава да се Господ обратио ученицима да би на тај начин пробудио интересовање и код остатка народа и да би Га и народ пажљивије слушао.
Свети Филарет Кијевски веома дубоко расуђује о овом јеванђелском одломку који је испред нас, о Христовој беседи на гори. Ево његовог расуђивања: „Из свих места у светом Јеванђељу, не постоји друго у коме би са таквом подробношћу и пуноћом, у таквом поретку и целовитошћу, биле изложене све обавезе хришћана, као што је ова поучна проповед коју је Господ и Бог наш, Исус Христос, ступајући у велики подвиг спасења рода људског говорио на гори Својим изабраним ученицима и великом мноштву народа који се окупио. Ова проповед је изложена у петој, шестој и седмој глави Јеванђеља по Матеју. У њој је Спаситељ са божанском вештином и премудрошћу изложио све оно што је потребно за почетак, узрастање и савршенство истинског хришћанског живота. Пожељно је да свако коме је спасење сопствене душе важно, што чешће и што пажљивије чита ову беседу ради поучавања сопственог срца“.
Свети Јустин Ћелијски додаје и следеће речи важне за све нас: „Учење на Гори, Господ Исус Христос излаже не у виду поука или наредби, већ у виду блаженстава, чинећи на тај начин своју проповед привлачном за све. Он није рекао: тај и тај је блажен, него сви који тако поступају блажени су, те био ти роб, бедник, просјак, необразован, ништа ти то не смета да будеш блажен ако будеш имао дотичну врлину.“
Трећи стих гласи:
Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско.
Пошто у Јеванђељу по Луки ово блаженство Господ открива речима: Блажени сиромашни јер је ваше Царство Божије (Лк. 6:20), Свети Оци су указивали на шта тачно Господ мисли под овим блаженством. Зато свети Хроматије Аквилејски пише следеће речи: „Ми знамо јако пуно сиромашних, али они нису блажени само зато што су сиромашни. Сваког од нас блаженим чини не неопходност сиромаштва, већ вера у побожно сиромаштво. Ми знамо да су многи сиромашни световним богатством, међутим, они нису оставили грех и туђи су вери у Бога. Они се очигледно не могу назвати блаженима. И зато смо дужни да објаснимо ко су ти блажени о којима говори Господ: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско. Он указује да су блажени они који су, презревши богатства овог света и одбацивши световну имовину да би постали богати у Богу, пожелели да постану сиромашни у свету“. Међутим, не треба мислити да је неопходно да човек буде материјално сиромашан да би био сиромашан духом. Као пример томе служе и старозаветни праведници као што су Авраам, Исаак, Јаков, Соломон, Давид, али и новозаветни Светитељи као свети Николај Мирликијски, затим Меланија Римљанка и други. Није важно богатство, већ наш однос према богатству, према речима цара Давида: кад расте богатство, не дајте да вам срце прионе за њ (Пс. 62:10). Зато блажени Јероним Стридонски и говори на следећи начин о овоме: „Да неко не би помислио да је Господ проповедао сиромаштво која је понекада последица неопходности, Исус је додао сиромашни духом да би ти разумео овде не материјално сиромаштво, већ смирење. Блажени сиромашни духом, који су сиромашни по вољи Духа Светога. Зато управо у односу на сиромашне људе ове врсте, Спаситељ и говори кроз пророка Исаију: Дух Господњи је на Мени; зато ме помаза да благовестим сиромасима (Лк. 4:18).
Свети Јустин Ћелијски објашњава унутрашње стање људи који су сиромашни духом и пише: „Ко је сиромашан духом? Сиромашан је духом човек који свим бићем осећа да је његов људски дух крајње сиромашан, крајње недовољан, крајње убог да би могао живети сам од себе, већ му је увек потребан Онај који је једини богат духом: Бог. Сиромашан је духом човек који осећа да ниједна његова мисао, ниједно његово осећање, ниједно његово дело, не могу ни живети ни успети, већ морају издахнути и нестати ако се не хране Богом, не обесмрте Богом. Сиромашан је духом човек који свим бићем својим осећа да је сав људски дух његов – крајње сиромашан према свебогатом Духу Божијем… То осећање сиромаштва духовног – почетак је хришћанства… Јер се у самом осећању духовног сиромаштва налази бесмртно осећање изузетног блаженства.“
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
