„А кад бијаше дан рођења Иродова…“

Пред нама су стихови, од 6. до 9:

А кад бијаше дан рођења Иродова, игра кћи Иродијадина пред њима и угоди Ироду. Зато са заклетвом обећа јој дати што год заиште. А она, наговорена од матере своје, рече: Дај ми овде на тањиру главу Јована Крститеља. И сневесели се цар; али због заклетве и оних који се гошћаху с њим, заповједи дати јој.

Свети Јован Златоуст нам овде показује колико има греха у свима који су прижељкивали убиство онога који је највећи међу рођенима од жене. Златоуст говори: „Двоструки преступ – и то што је плесала и зато што им је угодила и то у толикој мери да се као награда врши убиство. Видиш ли колико је суров, колико је неосетљив, колико је бесмислен Ирод? Себе везује заклетвом, а девојци даје пуну власт да тражи. Када је видео колико зло је из овога настало, сневесели се, говори јеванђелиста – иако је сам Ирод на почетку свезао Јована. Зашто да се растужи? Таква је врлина! И код порочних људи она се удостојава дивљења и похвала. Колика је мржња Иродијаде! Она је требало да се диви Јовану, да буде пуна поштовања према њему, зато што је њу штитио од срамоте; а она размишља о његовој смрти, поставља замке, моли за ђаволску награду. И сневесели се цар; али због заклетве и оних који се гошћаху с њим, заповједи дати јој, говори јеванђелиста. Али, како се ниси сневеселио због најнечовечнијег поступка? Да си се бојао због сведока твоје прекршене заклетве, много више је требало да се бојиш сведока за такво незаконито убиство. Међутим, пошто мислим да многи не знају за силу оптужбе због које се убиство и догодило, сматрам за неопходно да објасним, да бисте јасно видели мудрост Законодавца. Какав је то био древни закон који је нарушио Ирод и кога је снажно штитио Јован? Закон да је жена човека који је умирао без деце требала да се уда за његовог брата (5 Мојс. 25:5). Пошто је смрт била неизбежно зло, а Законодавац је у свему промишљао о животу, закон је заповедао брату који је био жив да ступи у брак са женом умрлог брата и да по његовом имену назове сина који би се родио, да се род умрлог не би прекинуо. Ако неко умире без наде да ће након себе оставити децу – без ове највеће утехе у смрти – жалост због смрти не може ничим да се ублажи. Ето зашто је за људе које је природа лишила деце, Законодавац смислио средство за утеху и заповедио да се син, рођен након покојника, сматра његовим. Када су након умрлог човека остајала деца, такав брак није био дозвољен. Али зашто, питаћеш ме ти? Бог Који је дао закон је желео да се сродство шири и да буде више повода за успостављање блиских односа међу људима. Зашто и са женом човека који је умирао без деце није ступао у брак човек са стране? Зато што се у том случају не би сматрало да дете припада покојном. А сада, пошто се дете рађало од брата, то је изгледало неприметно. Притом, човек са стране није имао потребе да обнавља дом умрлог, док је брат својим сродством стицао право на тако нешто. Међутим, пошто је Ирод ступио у брак са женом свог брата који је имао ћерку, Јован га изобличава због тога и изобличава са свом пристојношћу, показујући уз смелост и снисхођење. Међутим, погледај какво је то ђавоље дело био цео тај призор. Као прво, одиграло се кроз пијанство и сластољубље, из чега не настаје ништа добро. Као друго, гледаоци су били развратници; док је онај ко је организовао гозбу био безбожнији од свих. Као треће, забава је била безумна. Као четврто, девојка кроз коју је брак постао незаконит и која је требало да се крије од света због мајчиних срамота, бахато се појављује на гозби и одложивши девојачки стид, собом заклања све блуднице. И сам тренутак служи за велику осуду овог безакоња. У време када је Ирод требало да захваљује Богу за то што га је у тај дан довео на свет, он се у том тренутку одважује на таква безакоња. … Толико је Ирод високо ценио своју царску власт, толико се предао у плен страсти да предаје царство за плес. … Међутим, колико год он незаконито поступио, жена је била гора од свих – и од девојке и од цара. Она је смислила сва зла, она је организовала цело дело, иако је више од свега требало да захваљује пророку. И ћерка је из послушности чинила безакоње, плесала, молила за убиство и Ирод је био уловљен у њене мреже. … Да ли видиш колико је исправно Христос рекао: Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан (Мт. 10:37). Да је Иродијадина ћерка чувала ову заповест, не би преступила многе законе, не би извршила ово гнусно убиство. Обрати пажњу на сам захтев: Дај ми овде на тањиру главу Јована Крститеља. Да ли видиш како је овде изгубила сав стид, како се комплетно предала ђаволу? И свесна је достојанства пророка и ипак се не стиди тога; већ као да говори о некаквом јелу, тражи да јој се донесе на тањиру ова свештена и блажена глава! Чак не указује и разлог зашто тражи – пошто га није ни имала; већ просто показује жељу да би због уважавања према њој другом било нането зло. Није рекла: доведи га овде и убиј, јер не би поднела смелост Јована који се припрема за смрт; она се бојала да чује страшни глас убијаног – јер Јован не би ћутао ни пред посецањем. Зато и говори: Дај ми овде на тањиру, желим да видим да тај језик ћути. Она није толико желела да се ослободи од изобличења, колико да стане на онога који је лежао на земљи и да му се наруга. И Бог је ово истрпео, није послао муње и није спалио бестидно лице; није заповедио земљи да се отвори и да прогута овај зли збор, да би и праведника још више овенчао и онима који ће касније трпети неправду, пружио обилну утеху. Дакле, нека послушају ово они који међу нама живе у врлини и трпе насиље од злих људи. И тада је Бог истрпео да онај ко је живео у пустињи, носио кожни појас, у одећи од камиље длаке, пророк – чак и више од пророка – да онај испред кога не постоји већи међу рођенима од жена буде убијен, убијен од стране бестидне девојке и развратне блуднице; убијен зато што је штитио божанске законе. Мислећи на то, храбро ћемо трпети све што се догоди са нама… Да Иродијада није убила Јована који је изобличавао, не би се у толикој мери открио преступ. Христови ученици нису говорили ништа о томе што је Ирод бацио Јована у тамницу. Међутим, када га је убио, тада су били принуђени да објаве и разлог. Они су желели да прикрију блудницу и нису желели да откривају лоша дела ближњег; међутим, када су доведени до неопходности да изложе оно што се догодило, тада су испричали цео преступ. И да неко не би почео да сумња да је разлог за убиство био у нечем лошем, као што је то био случај са Тевдом и Јудом (Дела ап. 5:36-37), били су принуђени да објаве и повод за убиство. Дакле, што више будеш желео да сакријеш грех као Иродијада, тим више ћеш га открити. Грех се покрива не додавањем греха на грех, већ покајањем и исповешћу. Погледај још са каквом непристрасношћу јеванђелиста говори о овоме и чак наводи и оправдање колико је могао. У вези са Иродом, да је он учинио преступ али због заклетве и оних који се гошћаху с њим и да се сневеселио; о девојци говори да је мајка научила и да је она однела главу мајци, као да је желео тиме да каже да она испуњава мајчину заповест. На тај начин сви праведници тугују не због оних који трпе, већ оних који чине зло – јер људи који чине зло у великој мери га и трпе. Ни тада Јовану није учињено зло; а њему су се подвргли они који су га довели до смрти.“

Светитељ Иларије Пиктавијски овај догађај објашњава на тајанствени начин и преноси смисао на судбину израиљског народа. Ево његових речи: „Сваким саблажњавајућим покретом Иродијадина ћерка је ширила чулно задовољство, буквално као неверје које се развило на световним слављима Израиља. И народ се предао том неверју. Гресима и световним задовољствима Израиљци су издали дарове вечног живота. И ето, девојка моли своју мајку, то јест ону која је и сама брза на неверност, да јој донесе главу Јована, то јест, саму славу старозаветног закона, јер је закон силом Божијих заповести показивао недозвољени брак израиљског народа“.

Јефрем Сирин пише о предању које говори да су Ирод и Иродијада користили тренутке док је плесала њена ћерка да испланирају убиство. Да се Ирод закуне да ће испунити сваку жељу, да ћерка тражи и да он тобож под теретом заклетве, иако невољно, мора да испуни жељу. Зато блажени Јероним пише овако: „Ја не налазим изговоре за Ирода због тога што је са жаљењем и нерадо извршио убиство због дате клетве, јер он се можда и заклео да би припремио средство за оно убиство које је требало да се изврши. Са друге стране: ако он тврди да је то учинио због заклетве, онда се поставља питање: да ли би хтео да уради то исто или не, у случају да је Иродијадина ћерка захтевала од њега смрт његовог оца или мајке? Ако би Ирод одбио тако нешто, онда је требало да се са презиром однесе и према убиству пророка. Због страха да се Ирод у неком тренутку не покаје и не постане пријатељ свог брата Филипа, да њихов незаконити брак не би био раскинут, Иродијада убеђује своју ћерку да она одмах, за време гозбе, затражи Јованову главу… Ирод је глумио жалост јер су тако сматрали они који су били са њим на гозби. Заиста, лицемер и узрочник убиства је изабрао да на свом лицу приказује жалост, иако се у души радовао. Он злочин правда задатом заклетвом, тако да чини безбожно дело под видом побожности. Додатак „оних који се гошћаху с њим“ означава то да је он желео да сви присутни постану саучесници његовог злочина и да се крваво јело донесе на раскошну и безбожну гозбу.

Блажени Теофилакт пише врло важне речи, да изнад заклетве увек постоји заповест Божија. Послушајте његово тумачење: „Сневеселио се због Јованове врлине, јер се чак и непријатељ у рату диви врлини (свога противника). Ипак због заклетве даје девојци нечовечни дар. Научимо из овога да је некада боље погазити заклетву него учинити безакоње у намери да је испунимо.“

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић