Настављамо са тумачењем 5. и 6. стиха:
Свети Лука Кримски обраћа пажњу на унутрашњи смисао овог искушења и говори да је ђаво желео да Господ покаже Своју чудотворну силу не када је то заиста и потребно, већ да је користи за испразна чуда. Он пише следеће: „Помислите шта би било да је Господ послушао ђавола и да је учинио такво чудо, да се попео на кров Јерусалимског храма и да се бацио доле. Његов пад не био просто пад, већ тихо и глатко спуштање на земљу, јер би Га подржали анђели Божији. Запрепашћен таквим чудом народ би се и против своје воље поклонио пред Њим, као пред највећим Чудотворцем. Међутим, Исус не тражи веру и послушност Себи путем принуде, Он тражи веру, љубав према Њему, послушност која је слободна, која потиче из чистог срца. Он не треба да чини лажна чуда каква ће чинити антихрист који ће саблазнити огромно мноштво људи. Исус ће чинити чуда, чија ће побуда увек бити Његова љубав према људима, Његово милосрђе и саосећање“. Дакле, из тумачења Светог Луке Кримског сазнајемо да је сатана овим предлогом желео да Христос фасцинира људе који су у то време напрегнуто очекивали долазак Месије и на тај начин их лако поведе за собом. Јевтимије Зигабен пише да је сатанино очекивање било да ће Христос лакше пристати на овај предлог јер је у том тренутку било људи испред храма, па је овај сујетни предлог замаскирао у одећу тобожње користи за људе који би били сведоци овог чуда, јер они би тобож тако лакше постали Христови следбеници.
Свети Јован Златоуст обраћа пажњу да сатана речима ако си Син Божији понавља исто оно што је урадио и у Рају са прародитељима, клеветао на Бога речима: него зна Бог да ће вам се у онај дан када окусите са њега отворити очи (1 Мојс. 3:5). Златоуст расуђује овако: „желећи тиме да им покаже да су обманути, да их Бог уопште није обдарио било чиме. Зато се и сада ђаво труди да дошапне то исто, као да говори: ‘узалуд те је Бог назвао Сином Својим, Он Те је обмануо овим даром. Ако нисам у праву, покажи Своју божанску силу’. И пошто Господ говори са њим речима Светог Писма, ђаво наводи сведочанство пророка“.
Блажени Јероним Стридонски пише следеће: „У свим искушењима ђаво почиње на тај начин, да би сазнао да ли је Исус заиста Син Божији; међутим, Господ му скромно одговара тако да он остаје у сумњи. Реч ђавола који увек жели да сви падају, говори: скочи доле – ова реч може да нас убеђује, али не може да нас натера да паднемо“. Нама ђаво може само да предлаже различите поводе за грех, али нема власт да нас натера на чињење греха. А ако му се одупремо, он апсолутно нема никакву силу да нас примора на било шта. Блажени Теофилакт Охридски још и додаје да се речи узеће те на руке, уопште не односе на Христа, већ на Светитеље којима је у борби са ђаволом неопходна и помоћ анђела.
Настављамо даље, ево 7. стиха:
А Исус му рече: И ово је написано: Немој кушати Господа Бога својега.
Христос наводи речи које је изговорио Мојсеј Израиљу (5 Мојс. 6:16), односно да није потребно подвргавати себе опасности ако није неопходно, искушавајући чудесну силу свемоћи Господа Бога. Зато преподобни Исидор Пелусиот пише: „Бог је обећао помоћ ономе се ко се налази у опасности, а не ономе ко искушава; човеку који је у потреби, а не ономе који све чини ради показивања и јури испразну славу“. Блажени Јероним скреће пажњу на оружје којим је Господ одбацио све сатанске предлоге, а то је знањем Светог Писма. Ево како он пише: „Лажљиве стреле ђавола он разбија помоћу истинског штита Писма. И треба рећи да је неопходна сведочанства Господ узео само из књиге Поновљених закона (5. књиге пророка Мојсеја) да би показао тајне Новог Завета“.
Када се размишља о теми уздања у Господа, може да се појави дилема да ли је и ослањање на Господа у свакодневном животу слично кушању Господа? Кључна разлика је управо у томе што ослањање на Господа подразумева и труд са човекове стране, када човек ради све што је до њега, а за све остало што није у његовој власти он се узда у Господа. За разлику од тога, кушање Господа представља потпуно непотребно излагање себе опасностима уздајући се притом у помоћ Божију. У Светом Писму видимо да је Господ помогао Израиљцима приликом бекства из Египта и омогућио им да чудесно пређу Црвено море, али је Тај исти Господ одбио да заштити те исте Израиљце када су упркос Његовој вољи напали на народе Хананеја и Амалика. Ево тог одломка из Четврте књиге пророка Мојсеја: А сутрадан уставши, пођоше наврх горе и рекоше: Ево нас, идемо на место за које је говорио Господ, јер згрешисмо. Али Мојсије рече: Зашто преступате заповест Господњу? Од тога неће бити ништа. Не идите горе, јер Господ није међу вама; немојте да вас побију непријатељи ваши. Јер је Амалик и Хананеј тамо пред вама, и изгинућете од мача, јер одустависте Господа, па неће ни Господ бити с вама. Али они ипак навалише да иду наврх горе; али ковчег завета Господњег и Мојсије не изађоше из окола. Тада сиђе Амалик и Хананеј, који живљаху у оној гори, и разбише их и бацише дори до Орме. (4 Мојс. 14:40-45).
Свети Јован Златоуст обраћа пажњу на начин на који је Христос одговарао на искушења и на злонамерне провокације ђавола: „А како Христос? Он није узнегодовао на ово и није се разгневио, већ са великом кротошћу одговара поново речима Светог Писма: немој кушати Господа Бога твојега. Овим нас Христос учи да ђаво треба да се побеђује не само чудима, већ незлобивошћу и дуготрпљењем и да ништа не треба радити из сујете, да бисмо се истакли. Даље погледај, колико је безумље кушача очигледно и у самом навођењу сведочанстава. Оба сведочанства која је Господ навео су наведена као најправилнија, док је оно што је ђаво наводио било узето без размишљања, неповезано и уопште није имало везе са оним о чему се говорило. Зато што речима: анђелима својим заповедиће за Тебе, не значи да треба да се бацамо у бездан; а притом то није ни речено за Господа. Међутим, Господ није почео да изобличава његово безумље, иако је ђаво и навео речи Писма да би Га увредио и то у потпуно погрешном виду“.
8. и 9. стих гласе:
Опет га узе ђаво и одведе на гору врло високу, и показа му сва царства овога света и славу њихову. И рече му: Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се.
Блажени Теофилакт објашњава природу сатаниног јављања и пише: „Господ није примао помисли, далеко било, већ Му се ђаво отворено јавио, и на гори Му у видљивом облику, пред очима, представио сва царства овога света рекавши: Све ово даћу теби“. Свети Оци говоре да се сатана надао да ће ова слика узнемирити људску душу Господа Исуса и посејати у њему страх и сумњу у могућност да оствари велико дело спасења рода људског. Ову слику царстава је сатана показао за трен ока по сведочењу апостола Луке (Лк. 4:5), јер је знао да се човек више саблазни оним што види, него оним о чему само слуша. Као и за претходно искушење, Господ је исто тако допустио да буде одведен на високу гору. Блажени Јероним Стридонски пружа тајанствено објашњење овог догађаја. Он пише: „Слава овог света која ће проћи заједно са њим, показује се на гори у надмености. Господ нисходи смирењу и на равнину, да би победио ђавола смирењем. Затим сатана жури да Га одведе на гору да би и други падали кроз оно што је и сам сатана пао, као што апостол Павле говори: да се не би погордио и упао у осуду ђавољу“ (1 Тим. 3:6).
Свети Лука Кримски обраћа пажњу на још једну димензију сатаниног искушења, тог предлога Богочовеку да делује у свом делу спасења применом људске моћи и коришћењем земаљске власти. Ово искушење се може видети и кроз историју Цркве, када су појединци сматрали да Црква треба да постане налик на земаљске институције, државе и да Царство небеско проповеда искључиво земаљским средствима. Ево како свети Лука Кримски пише: „Сатана је предлагао Господу да добије пуну власт над свим земаљским царевима, предлагао Му да постане велики владар, светски цар, да добије сву моћ земаљске власти. Сатана је саблажњавао у жељи да Господ делује путем примене ове земаљске, људске власти. Ђаво није желео да Господ делује другом силом, силом Божијом, силом љубави, силом Своје крсне смрти. Он није желео да Господ постане Цар небески. Међутим, Господ је одбацио овај предлог да постане неограничени Владар свих земаљских царстава“. Свети Лука овде мисли на то да је Господ овај предлог одбио Својом људском природом, јер Господ Својим Божанством већ влада свим земаљским властима.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
